АЊУ И МИХАЈЛА У ДАЛМАЦИЈУ ВРАТИО ЗОВ ПРЕДАКА: Са сином Момчилом од девет месеци у Безбрадицама код Кистања граде будућност

ИЗМЕЂУ упекле звезде на небу без облачка и вреле далматинске земље око Кистања чује се једино непрекидна песма хора зрикаваца и ниже се магични мозаик села буковичког крша са кућама од стаменог камена, са баштама "отетим" од овог "господара", понеки виноград, нар, маслине, стасите кошћеле што призивају и грле својом хладовином...

Фото: Игор Маринковић

Баш у таквом окружењу у засеку Безбрадице, далеко од сваке буке и вреве, породично гнездо свили су Ања (26) и Михајло (26) Безбрадица. У месту где више од три деценије готово да нема младих, а и старијих је све мање, укупно од 30 до 40 сталних становника, њих двоје граде живот, по свему несвакидашњи. На прагу свог дома дочекали су нас са деветомесечним сином Момчилом, милим дечачићем који је друго дете рођено у Безбрадицама после рата, а прво после равно четврт века. Будућност коју млада жена из Панчева, и момак рођен и одрастао у Београду, стварају, заправо је започела у прошлости, деценијам и вековима раније. Сутра које граде, захтевало је потпуни обрт у њиховим животима и прелазак на узгој магараца и ускоро, како планирају, кокошака.

МОМЧИЛО ИМА СВОГ ЈАБУЧИЛА

Фото: Игор Маринковић

ХТЕЛИ смо обоје да нам се син зове Вид, али временом смо увидели да је сада често. Хтели смо да буде старинско, а мој девер нам је онако успут "провукао" - Момчило. Сложили смо се да је заборављено, али прелепо име, повезано са средњим веком, са историјом. На дан нашег венчања које је било овде у дворишту, опулила нам се магарица. Пошто је опулила мушко, а ја сам знала да носим Момчила, одлучили смо да пуле назовемо Јабучило (на слици горе). Тако да наш Момчило има свог Јабучила, као у епској песми "Женидба краља Вукашина". Истина није крилат и није коњ, али и коња ћемо, надам се, имати - каже Ања. 

- Довео нас је зов предака - уз чаробан осмах прича нам Ања, док будно прати Момчилове "истраживачке шетње" по пространом дворишту. - Мој деда по мајци Душан Мажибрада рођен је у Кистањама. Педесетих година прошлог века отишао је за Београд, па се моја мама родила у Србији. Она је у детињству долазила код својих бабе и прабабе, чувала овце, али касније су се везе са Далмацијом изгубиле. Родила сам се 2000. и нико ме никада није довео овде, али ето пожелела сам да дођем, да видим где ми је деда рођен, јер осећам снажну повезаност са Кистањама и Далмацијом.

Фото: Игор Маринковић

Била је Ања у финишу студија историје уметности на Филозофском факултету у Београду и размишљала о теми за завршни рад. Намеравала је да то буде српска лавра Студеница, али сетила се архитектуре манастира Крка. Ментор се сложио и дошла је у далматинску задужбину Јелене, сестре цара Душана, на теренско истраживање, да види и да фотографише, јер је по струци и фотограф, активан и сада и поред свих обавеза.

- Добила сам благослов да будем у конаку, литературу, старе фотографије као и сав материјал потребан за писање рада - наставља Ања. - Ту сам упознала Михајла који је тада радио у манастиру. Остали смо у контакту. Дописивали смо се око месец дана, потом је он дошао у Србију и започели смо везу. Некако је све то било по Божјој промисли. Били смо дуго у вези на даљину што није било лако. Те године сам дипломирала, уписала мастер и почела да радим у Заводу за заштиту споменика културе у Панчеву. Било ми је важно да задржим посао јер је био у струци, што се тешко проналази. Радила сам и као историчар уметности и као фотограф, била сам на две стране успешна и било ми је жао да то све напустим, дођем у Безбрадице и започнем потпуно нови живот. Али, 2025, све се "изокренуло". Престала сам да радим у Заводу и сазнала да сам трудна.

Михајло вели да је откад су започели везу, гледао да што више времена проводи у Панчеву.

- Малтене, по целу зиму био сам код Ање и тамо сам почео да радим монтаже, које сада радим и овде. Много смо разговарали и закључили да морамо да преломимо. Одлучили смо да живимо у Безбрадицама - "упознаје" нас Михајло са детаљима и у чашице нам сипа своју, признајемо врхунску лозу. - Рођен сам 2000. у Земуну. Мој отац је избегао у "Олуји" са породицом, 1995, а мајка ми је рођена на Новом Београду. Тамо сам био до 2021. Одмалена сам долазио у Безбрадице јер су ми се прабаба и прадеда убрзо после рата вратили. Обе куће су биле запаљене и они су живели у кућици поред, од наше комшинице, а наше су обновили кроз послератне захтеве за обнову. И мој деда и читава породица су се много заложили да се обнове. И, ево ми данас уживамо у животу у тим кућама. Баба по оцу преминула је 2012, деда и даље живи у Београду и долази често, а и ми идемо тамо.

Темеље за оно што двоје предивних младих Безбрадица данас граде, поставио је, можда и не слутећи, Михајлов отац.

- Тата је патио за овим својим завичајем и вратио се 2014. у Безбрадице. Знате, читавој његовој генерацији је младост прекинута свим тим тешким дешавањима - свега је свестан Михајло. - Прабаба и прађед су одувек имали козе, овце и коња радног. Касније су гајили само овце и кад смо дошли мама, брат и ја, отац је започео да гаји и магарце. Кад је тата преминуо продали смо овце, јер ми је било тешко да будем запослен и да водим рачуна и о њима и о магарцима будући да имају различите потребе и "навике". Оставили смо само магарце.

Сада имају и двадесетак кока и планирају да се посвете њиховом слободном узгоју.

Foto: Фото: Игор Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

- Добићемо и донацију од Хуманитарне организације "Срби за Србе" - додаје Ања. - Рекли су да ће нам дати средства за неки пројекат, а да га ми осмислимо, па смо се определили за слободни узгој кокошака. Ливаду од 500 до 600 квадрата оградићемо високом жицом, горе мрежом да јастребови не би носили коке и ту ћемо да држимо око 150 кокошака. Магарци наравно остају, сада их са пулићима имамо 12. Муземо млеко магарица и продајемо, а свако грло које муземо даје око три деци дневно. То, међутим, није производ као јаја да се продаје свакодневно. Није магареће млеко лако пласирати и продати.

Са неодољивим Момчилом, дечачићем једрих образа и радозналог погледа, прошетали су нас и кроз своје двориште. Дивили смо се старим кућама којима је патина само додала лепоту, "кули" - кући на спрат у којој су Михајлови преци рођени, причали о ненадмашном умећу старих градитеља... Одвели су нас и у своју башту. Рајску, могло би се рећи. А, у њој поврће, лековито биље... Матичњак, мента, жалфија, у пролеће и љубичица од које припремају сок... Густерна коју планирају да оспособе... Вредни су, биће и то готово.

Пажљиво брачни пар Безбрадица планира будућност. Раде, кажу, на томе да имају што већи профит од сеоског живота.

- Није то лако, нити је бајка, нити је лагодан живот, али ми уживамо. Нашли смо меру. Овде смо се и ми пронашли, осећамо се лепо. Не бисмо стварали породицу да не видимо будућност овде у Безбрадицама, све нам је на дохват руке, а опет имамо свој мир и комад своје земље - заједничко је мишљење Ање и Михајла. 

Препоручујемо

Регион

0 0

СКАНДАЛ У ХРВАТСКОЈ: "Наши војници неће спавати на српским душецима"

25. 07. 2026. у 17:59

Репортаже

0 15

НЕКАД СУ НАМ БИЛЕ ПУНЕ КУЋЕ, А САДА ЈЕДВА СРЕТНЕШ ЧОВЕКА: У Рујевцу на Банији, са Србима који опстају и стварају упркос свим изазовима

25. 07. 2026. у 15:19

Регион

0 2

ПРЕТЕ МУ СМРЋУ ЗБОГ ДУБРОВНИКА: Градоначелник Мато Франковић на мети црногорске мафије

25. 07. 2026. у 07:00

Црна Гора

0 6

ПОДГОРИЦИ НОВИ "ШАМАР": Хрватска подсетила Црну Гору шта све још мора да уради да би закорачила у ЕУ

24. 07. 2026. у 06:15

Ekonomija

Poslodavac može da pomeri već odobren godišnji odmor, ali samo pod ovim uslovima: Evo šta kaže zakon

2026-07-21 14:01:00

Svet

Razorno nevreme pogodilo Čile: Desetoro poginulih, hiljade pogođenih, u toku masovne evakuacije

2026-07-21 09:48:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације