ЖИВОТ ИЗНАД ПРОВАЛИЈЕ: Невоље мештана угљевичких села испод Мајевице због ширења копова угља

Б. Милошевић

29. 04. 2025. у 06:30

МАЈЕВИЧКА села и засеоци око Угљевика, прошарани бехаром младих шљивика, чудесно лепи ових априлских дана, као да вас призивају да застанете, удахнете мирис цветних ливада и, бар на тренутак, одморите душу.

ЖИВОТ ИЗНАД ПРОВАЛИЈЕ: Невоље мештана угљевичких села испод Мајевице због ширења копова угља

Фото: Б. Милошевић

Међутим, идиличну слику мајевичке панораме, на потезу села Јаблани и Сарије, испод чувеног Јаблан града, кваре бројна упозорења да је пут пресечен и да је веза са центром општине у прекиду.

Неке куће буквално висе изнад провалије, испод које моћне машине угљевичког рудника трагају за новим налазиштима угља. Ретки мештани у полупразним селима, иако свесни чињенице да се без угља и електричне енергије не може, тешко се мире са истином да морају напустити своја вековна огњишта.

Најстарији становник у остатку села Јаблани Петар Јовановић(92), крепки старина бистрог ума, кога здравље још добро служи, каже да је у неколико кућа које рудник није још откупио остало тек неколико старачких породица.

- Рођен сам овде, испод Јаблан града. Бавио сам се пољопривредом и грађевином, са супругом сам подигао три сина и лепо смо живели. Имам петоро унучади и 14 праунучади - прича Петар.

- Моја деца су остала ту и наше куће за сада су на свом месту, али не знам до када ће издржати пред налетом рударских машина. Неке комшије, чије куће су исплаћене, већ се селе - са сетом примећује старина.

Да ли им је ово последњи Васкрс!

БЕЗ обзира на грмљавину багера недалеко од домаћинства Недељка Јовановић је и овог Великог петка поранила пре изласка сунца, да као и сваке године, офарба васкршња јаја. Требало је на Васкрс дочекати госте, сина и ћерку и петоро унучади.

- Од мајке у Тобуту сам научила стари начин украшавања јаја, са пером и растопљеним воском. И то фарбање искључиво у луковини, природно, без икаквих хемикалија. Трудим се да сачувам тај обичај - каже Недељка и са зебњом примећује да је ово можда било последње фарбање васкршњих јаја на овом старом огњишту.

У разговор се укључује и син Радослав (61), пензионер, који је пензију стекао у руднику "Угљевик".

- Имали смо асфалтни пут до Јаблана, а центар Угљевика од нас био је удаљен само 1,5 километара, основна и средња школа су нам биле надохват руке. Како се коп ширио, грађени су заобилазни, макадамски путеви, па тако, сада, до прве продавнице и апотеке имамо више од 11 километара. Тешко оном коме рударске машине стигну под прозор - каже Радослав.

Не знамо до када ће трајати ово наше привремено стање. У питању су људске судбине, наша деца одлазе са ових простора.

- Јасно нам је да се не може без струје, само нико да нам каже када је крај свему овоме. Често нам нестаје вода за пиће, већ се појавила пукотина иза базена за воду на брду Баљак. Ово се мора брже решавати - каже Радослав.

Саво Микосављевић (85) је такође зарадио пензију возећи 37 година руднички камион, свестан је да нам свима требају и угаљ и струја.

- И у време када сам ја радио на руднику, неке куће су рушене и копови су се ширили даље. Дошла на ред и моја. Већ сам купио кућу у Угљевику, а из рудника су ми обећали помоћ око преселења - готово равнодушно каже Саво.

Љубо Алексић, након завршетка Отаџбинског рата, чији је и сам учесник, доселио се из Јабланице у овај, тада, рај на земљи.

- Након 30 година, поново сеоба. Син, стручњак за електричне аутомобиле, већ дуго ради у Холандији. Имам стадо оваца и кера Зељова, то одржавамо до тог судњег дана... Жао ми воћњака, винограда и старе крушке, остало како буде - невољно истиче Алексић.

Из овог краја већ су се иселили Милошевићи, Јовићи, Деспотовићи, а Алексићи се пакују...

Воћњаке који су овде најбоље успевали, цветне ливаде и бројне успомене ових добрих и вредних људи ускоро ће прогутати огромне рударске машине.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

РУСИЈУ ОБРАДОВАО ЈЕДАН СРПСКИ ПОТЕЗ: Руси ликују, а шта ће рећи Запад?