ЗАКЛЕТВА НАС ЈЕ ОДРЖАЛА: Сале "Тропико" о каријери, успонима и падовима (ФОТО)

ФРОНТМЕН „Тропико бенда“ Александар Сале Цветковић у интервјуу за „Новости“ открива како су изгледали први дани у Београду, како је настала песма „Дај ми дај“, шта га је држало да никада не одустане и како ће изгледати концерт 29. децембра у МТС дворани. Нове песме, старе успомене, деца и публика, све је ту, у причи која траје више од две деценије.

Фото: Бојан Петровић

Понекад највеће приче почињу у најтежим тренуцима. Тако је било и са „Тропиком“. Дошли су из Лесковца у Београд са великим сновима и празним џеповима. Без контаката, без сигурности, само са једним циљем да успеју. Данас, после 26 година и безброј наступа, фронтмен Александар Сале Цветковић се сећа тих дана са осмехом, али и са тоном емоција.

- „Тропико“ је симбол упорности и вере у сан. Од малих клубова до препуних дворана, од жвака уместо вечере до песама које знају сви остали смо доследни публици, музичкој истини и искрености. Ништа не може да победи оно што публика даје. Она нас је створила, и за њу смо ту сваки дан – истиче Александар.

Фото: Бојан Петровић

*Шта публика може да очекује 29. децембра у Београду?

- Не желим да превише откривам, али рећи ћу ово: биће другачије, интимније, емоционалније. Биће песама које су обележиле наше животе, али и ваше. Хоћу да видим свако лице у публици. Хоћу да осетим сваки осмех, сваку сузу, сваку реакцију. Зато волим МТС дворану и ту се публика види, до последњег реда и све се осећа.

*Фанове сте обрадовали и новом песмом „Либеро“. Шта та слобода за вас преставља?

- „Либеро“ је песма која најбоље описује овај моменат. Публика је почела да је тражи пре него што смо је објавили. Због огромног интересовања морали смо да је издамо раније. Спот ће изаћи за неколико дана. Ово је период када се све поклопило, као да нам је неко дао знак да идемо још јаче. За нас је ово нови почетак и то озбиљан.

*Како сте се осећали када сте први пут из Лесковца дошли у српску престоницу?

- Били смо уплашени и несигурни, као да смо у туђем свету. Град је био огроман, а ми мали, изгубљени, без било каквих познанстава. Сећам се првог дана кад смо дошли, тих тренутака када смо једва нашли смештај, а новац нам није био у џепу. Међутим, у нама је горела огромна жеља да нешто направимо, да пробијемо границе локалних клубова и достигнемо сцену коју смо увек сањали.

*Шта вам је било најтежије у тим данима?

- Било је свега. Свирали смо за 10 марака, уместо вечере смо јели жваке, а спавали на каучу код пријатеља или у јефтиним становима који нису имали ништа осим кревета. Али све то имало је своју чар. Најтеже је било остати мотивисан када изгледа да све иде против тебе. Ми смо се држали за једно: ако одустанемо сада, никада нећемо остварити сан.

*Када сте осетили да је први велики успех на дохват руке?

- Био је то тренутак када смо снимили песму „Дај ми дај“. Тада смо схватили да рад и упорност имају своју награду. Али оно што је било још важније, заклели смо се један другом да ћемо бити самостални, да никоме нећемо подносити рачуне, да ћемо радити искључиво за себе и публику. Та заклетва нас је држала кроз све тешке године.

*Прича се да сте живели доста скромно?

- Један од тих дана памтим као да је јуче био. Дошли смо у студио, а није било пара ни за кафу. Питали смо се шта ћемо, а ја сам из џепа извадио жваку и рекао: „Ево, то нам је оброк.“ Смех је следио, али тај осећај заједништва и упорности нас је држао. Данас, када гледам уназад, те жваке имају посебно место у мојој меморији.

*Како сте дошли до Драгана Брајовића Браје и песме „Заборави“?

- Судбина. Ми смо упали у низ промашаја и испробавали све могуће песме, а онда смо срели Брају. Сели смо, причали и на један тренутак све је стало, као да је магија. Написао је „Заборави“, ја сам пронашао „Заувек твој“ и онда је све кренуло. Одједном смо осетили да смо на правом месту, да смо нашли компас за свој пут.

*Шта вас је држало да никада не одустанете?

- Вера у себе и у екипу и публика. Када осетиш да људи реагују, да те слушају и разумеју, то је непроцењиво. Било је тренутака када смо мислили: „Можда да се вратимо кући.“ Али сваки пут би неко у групи рекао: „Не, још можемо, још хоћемо, још морамо“. И то је била снага која нас је носила.

Фото: Бојан Петровић

ЋЕРКЕ МЕ ИСПУЊАВАЈУ РАДОШЋУ

*КАКО сте успели да усагласите каријеру и породицу?

- Није било лако. Две ћерке ми пуне живот радошћу. Волим да будем са њима кад год могу, учим их да буду хумане, искрене, брижне. Да разумеју себе и свет око себе. Деца те уче много више него што можеш да их научиш. Они су ми највећа победа и највећа инспирација.

БОНУС ВИДЕО:

ШАМПИОНИ У ФОКУСУ: Анђела Вуковић | Радозналост је њена супермоћ

Препоручујемо

Познати

0 0

МОЈ БЕОГРАДЕ: "Тропико" бенд ће се музиком и песмом одужити фановима за две деценије каријере (ФОТО)

02. 12. 2025. у 19:40

Познати

0 0

ПОБЕДНИЦИ "ЗГ" ПРЕКИПЕЛО: "Не могу да издржим више у Београду - враћам се у моју БиХ и родну Тузлу"

02. 12. 2025. у 19:02

Познати

0 0

УСПЕХ ЈЕ НЕИЗБЕЖАН КАДА СЕ КОЦКИЦЕ ПОКЛОПЕ: Теа Таировић о албуму "Аска II", животним изазовима, браку (ФОТО)

02. 12. 2025. у 18:10

Познати

0 0

"ПОЧЕЛЕ СУ ДА ГА ЈУРЕ ЖЕНЕ": Каћа и Дарко Лазић су били заједно и у младости, а ево зашто су тада раскинули

02. 12. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације