РАЈКО ДВИЗАЦ: Звезда је новинар, а не његов сарадник

КАДА је успешни естрадни новинар Рајко Роки Двизац, отишао у пензију, на писање није ставио тачку. Напротив, управо је објавио трећи роман "Тајни мали град" ("Креативна радионица Балкан"), шпијунско-љубавни трилер о обрачуну владара из сенке за превласт у свету у наредних хиљаду година. Ко је изгубио, а ко победио, читаоци ће морати сами да открију.

Приватна архива

Чак 95 одсто Рокијевих читалаца су жене. Он мисли да је разлог вероватно што је у књижевност ушао са жељом да напише романтичну трилогију, а објавио је пет књига на ту тему.

- Сви моји јунаци у песмама, причама и романима заиста постоје, а приче су стварне - каже Двизац за "Новости". - Најчитанији ми је роман "Уторком нисам удата", писао сам га из женског угла, што га је још више приближило женским срцима. Мени су жене тражиле аутограм и на голом телу, на улици су ме поздрављале реченицом: "Ни ја уторком нисам удата". Нису се обазирале чак ни на моју супругу. Жене ми верују јер знам како да им саопштим истину о мушко-женским односима. Да љубав има највећу моћ и вредност у животу и да је једна успешна љубав, ма како кратко трајала, вредна милион разочарања.

Радили сте интервјуе са највећим југословенским звездама, како данас гледате на новинарство, које се своди на пи-ар текстове?

- То није никакво новинарство, а још мање су то новинари. То су новинарске ћате. У моје време такви текстови нису имали шансе да буду објављени. Новинари су тада заиста били седма сила. Од висине хонорара, преко угледа у друштву, до утицаја на јавност. Новинар се поштовао, а његова реч је имала моћ. Када сам дошао у "Џубокс", тадашњи уредник Пеца Поповић ми је дао два кључна савета: "Запамти, ти си звезда, а не онај са ким разговараш, ма колико популаран био. Он је звезда за публику, а ти си звезда за њега." Други савет је био да поштујем своје занимање и рад и увек то наплатим. Држао сам се Пециних савета свих 40 година успешне и богате новинарске каријере. У то време је владала колегијалност међу новинарима, па ако би нека од звезда естраде доспела на црну листу, врло брзо би завршила каријеру.

Како су се новинари и естрада дружили у Југославији?

- Било је то фантастично време. Радио сам све фестивале у СФРЈ. Као новинари, уживали смо бројне привилегије, малтене, као данашњи политичари. Дружили смо се без обзира на то ко је био из које редакције и града. И певачи су поштовали нас, јер су знали колика нам је била моћ. На пример, за једног певача почетника написао сам фото-вест о његовој плочи. После месец дана тај исти певач, који је на први разговор дошао у старом "стојадину", стигао је у новом "мерцедесу". За тако кратко време, продао је златни тираж. У знак захвалности понудио ми је свог "стојадина", али сам, наравно, одбио. На фестивалима су биле најлепше промоције, од ујутру па до зоре. Сећам се да смо у Опатији после једне журке и лумперајке, изнели колегу из Сарајева заједно са креветом из хотелске собе јер нисмо могли да га пробудимо. А у Сплиту, на моју иницијативу, организовали смо поноћно купање испред хотела "Марјан" и сви смо били потпуно голи. Дошла је и милиција, али кад су сазнали да неред праве новинари, само су се окренули и отишли. То сам урадио јер су мом пријатељу и колеги Миловану Илићу Минимаксу те године забранили да одседне у хотелу "Марјан", зато што је Мића, сат времена пре ручка, одврнуо шрафове свих столова. И кад би конобар ставио јело на сто, један по један су падали као домине.

Приватна архива

Да ли је тачно да сте највећи хонорар добили од "Зум репортера" за интервју са групом "Ајрон мејден" 1981?

- Те године "Ајрон мејден" је имао концерт на Хиподрому, били су нека врста предгрупе "Бијелом дугмету". Без потешкоћа сам дошао до њих, и упркос свом очајном енглеском језику направио интервју са Стивом Харисом. Али највећи хонорар нисам добио за тај интервју, већ за репортажу на четири стране о комплетним дешавањима на Хиподрому. Радио сам је заједно са колегом М. М. Николићем и обојица смо добили хонораре у висини две тадашње плате директора Телевизије Београд. Одмах сутрадан сам отпутовао у Трст, накуповао гомилу ствари, али није било шансе да потрошим све.

Велики Мика Антић вам је, још као гимназијалцу, рекао да сте његов наследник?

- Организатори су ме 1973. позвали да будем гост на првој промоцији његове књиге "Гарави сокак", да са неколико песама отворим књижевно вече, јер сам писао песме и приче и освајао награде. Одрецитовао сам две своје песме, а аплауз који сам добио изненадио је и самог Мику. Загрлио ме је и уз осмех питао како ће он сад да наступи, кад сам ја добио оволики аплауз. Да мисли искрено, схватио сам када ми је по завршетку вечери понудио да ми буде песнички ментор, док ми је организатор понудио да објавим своју прву књигу. Био сам у шоку, нисам знао шта ме је снашло. Ја сам себе видео као новинара, а не као песника. Тек су ме 1988. други песници убедили да послушам Мику и објавим прву збирку песама "Пољупци". Да је он имао добар њух говори и чињеница да је то била најпреписиванија књига песама те године међу београдским матурантима.

УЧЕНИК-САРАДНИК НИКОЛЕ КАРАКЛАЈИЋА

о ТЕК што сте уписали Факултет политичких наука, легендарни Никола Караклајић вам је отворио врата Радио Београда?

- Постао сам ученик-сарадник култне емисије "Вече уз радио". Редовно сам долазио на снимања и упијао све као сунђер. Никола ме је научио како се прави емисија на радију. Све до детаља. Тек после три-четири месеца ми је допустио да станем пред микрофон и кажем једну реченицу. То је било као да сам отворио врата раја. Захваљујући Николи, радио је постала и остала моја прва новинарска љубав. Вероватно бих и наставио каријеру тамо, али нисам имао стрпљења да занат научим до краја и после пет-шест месеци један телефонски позив био је довољан да ме одмах приме у "Џубокс" и гурну у ватру. Први интервју имао сам са Корнелијем Ковачем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације