ЈОВАНА ЈЕ НАШЕ ЗЛАТО И ПОНОС: "Новости" у дому Прековића у селу Мисача код Аранђеловца

ДВА метра од земље сам скакао, летео до плафона. Од среће, од поноса, од емоција које се не могу описати.

ФОТО: Б. Царановић

Овако Мирослав Прековић, тренутно најрадоснији отац на планети, описује тренутак кад је његова девојчица Јована, прекјуче, донела Србији златну медаљу у каратеу на Олимпијским играма у Токију.

Осим овог домаћина прелепе куће у околини Аранђеловца, у селу Мисача, где је одрасла наша златна девојка, дочекала су нас и мајка Снежана, сестре Јелена (26) и Ивана (21) и брат Илија (18).

- Грли ме народ свуда низ град, поздравља, честита... Слави са нама цео Аранђеловац. Стижу поздрави из читаве Србије, рођаци, пријатељи, знани и незнани - говори весело, полетно, Снежана.

- Питају ме како је то бити мајка шампиона - светског, европског, сад и олимпијског. Ћутим. Тешко налазим речи. Неизрециво је. То су и сузе и срећа и нешто што само срце које лудо лупа и притисак који гура крв кроз вене, могу да дочарају. Тренутак када је судијин знак, са оне чувене три заставице, био јасна потврда да је Јована прва - само писак у ушима, лом свуда около, нека врелина која преплављује груди... Не могу то речи да опишу. Вероватно још нисмо ни свесни, још нам све бриди од радости и славља претходног дана...

А Прековићи су уз своју Јовану ушли у историју. Прва и једина победа у каратеу на Олимпијади, од када се Игре одржавају. Складна, али нежног изгледа и благог осмеха, девојчица која нас гледа са породичних фотографија ни налик оној "звери" која је у Токију савладала најјачу тројку на ранг-листи.

- Не могу да преопознам те изразе и гримасе када је у борби. То је та снага и сила које су у њој одувек и терају да у свему буде најбоља, да оствари све што одлучи - наставља мајка показујући према телевизору са ког су претходне вечери пратили борбу за злато у Токију - Упорна је, шта науми, то мора да буде.

А иза ње, кроз смех додаје Мирослав.

- Иста ја!

БАКА ГОРДАНА НАЈВЕЋИ ОСЛОНАЦ

ДО Јованине осме године, родитељи Снежана и Мирослав су радили у Швајцарској, а о деци су бринули бака Гордана и дека Слободан.

ФОТО: Б. Царановић

- Јована је била нарочито везана за баку, која је умрла пре две године - прича тата Мирослав. - Док смо ми радили у иностранству, бака ју је водила на тренинге. Знам да је и сада у Јапану Јована мислила на њу и да би волела да је доживела овај успех.

Сви га углас поздрављају грохотом, остаљајући без дилеме утисак да смо у дому складне, и породице пуне љубави.

- Много сам се нервирао од почетка првенства, гризао сам се за сваки покрет, сваки меч у зноју и грчу отпратио - говори Мирослав и сад сјајних очију од узбуђења, умора, суза радосница.

- Знају сви да сам највећи живац, али је било на граници кључања. Имали смо поверења у Јовану и тренера Роксанду, која је у сваком тренутку знала шта је најбоље за наше дете, а ми јој веровали.

Прича нам Мирослав како је почела да тренира карате када је имала четири године. Доноси медаље и пехаре, шта је од њих остало у кући, јер се Јована недавно преселила у стан у Аранђеловцу, и однела много тога. Каже нам да чува сваки часопис и новине који су објавили текст о Јовани. Јуче су таквих биле пуне трафике.

- Када се сетим, кимоно малецки као за лутке - смеје се.

-Подржавао сам и финансијски и од срца, јер сам увек имао у глави да је добро за децу да се баве спортом и склоне са улице. Снежана је водила на такмичења, путовала, чекала. Последње две године, пред Олимпијаду, тренинзи су били напорни до границе издржљивости. Велики су рад, упорност и борба иза овог успеха.

ФОТО: Приватна архива

Карате је тренирала и најстарија Јелена, али је она пред факултет престала. Завршила је студије Саобраћајног факултета,а Јована је наставила са спортом, уз изузетно напорне тренинге последње две године, запослена је у спортској јединици Војске Србије. Ивана је на вишој туристичкој, а Илија у средњој школи.

- Док смо биле мале, обе смо ишле на такмичења и тада смо још бројале пехаре и медаље, било нам је важно која је чија - прича Јелена.

- Сада када су пуне кутије од ципела, плакари, фиоке, одавно више не броји. Све оне најважније Јока је већ освојила. Једино јој је још остало да у једној години обједини три медаље, олимпијску, европску и светску, што намерава сада у новембру да заокружи. Много смо везани, сво четворо. Кућа је велика, има места колико хоћеш, али ми волимо да се сви заједно окупимо. Једва чекамо да дође, да је загрлимо, јер јој речима нисмо могли описати шта нам све ово значи. Као и то што ће баш она да носи српску заставу на затварању Олимпијаде. Дочекаћемо је 10. августа уз велику фешту коју организује Општина.

Роксанда

ЗА успех наше Јоване заслужна је Роксанда Атанасов, њен тренер, али и много више од тога - прича Снежана.

- Ја је јесам родила, али је Роксанда Јованина друга мајка. Зна је како дише, познаје боље од свих нас и са њом највише времена проводи. Показало се да су њих две апсолутно добитна комбинација. Роксанда и њен супруг су много допринели да Јована буде данас ту где јесте.

Препоручујемо

Фудбал

0 0

СВЕЧАНА ЦЕРЕМОНИЈА ЗАТВАРАЊА ОИ: Јована Прековић носи заставу Србије

07. 08. 2021. у 18:09

Фудбал

1 6

"БИЛА МИ ЈЕ ЧАСТ ДА БУДЕМ ДЕО ОВОГ ТИМА": Јелена Брукс се емотивним речима опростила од репрезентативног дреса

07. 08. 2021. у 12:44

Кошарка

1 3

ПРОЂЕ ГОДИНА БЕЗ ДОБРОЋУДНОГ ДИВА: На данашњи дан је преминуо Мајкл Оџо

07. 08. 2021. у 12:25

Фудбал

0 4

ПРЕД МЕЧ ЗА ТРЕЋЕ МЕСТО: "Гинућемо" за бронзу, обећавају одбојкашице

06. 08. 2021. у 21:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације