ПОТРЕСНЕ ИСПОВЕСТИ ШАМПИОНА ИЗ ОЛУЈЕ: Крајишка деца из избегличких колона о страхотама погрома у Хрватској

У непрегледној колони избеглица на таласу "Олује" било је много деце, а нека од њих постала су истински шампиони, спортске и људске величине којима се диви Србија и свет.

FOTO: Photo joiner

Процењује се да је око 250.000 људи тог 4. августа 1995. године побегло главом без обзира у жељи да сачува сопствене, као и животе својих породица и најближих.

Махом на тракторима, понеки и пешке, у пратњи родитеља, бака и дека, мештани су са најосновнијим стварима, превозним средствима која су имали, кренули да се исељавају, а на путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне су стално нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство.

Foto: Zoran Jovanovic

Године изгнанства, избеглиштво на које су временом морали да се навикну, хероје ове приче нису сасплели на путу ка испуњењу својих шампионских снова. 

Напротив, као да их је пакао кроз који су прошли очеличио и припремио на све оно што ће их касније сачекати на спортским бојиштима.

Језиве сцене прогона, одвајања од својих огњишта преточили су у своју снагу, ону која их је водила до циља, новог гола, лепшег коша, јачег смеча.

Алекс Марић, кошаркаш: "ХРВАТИ И СВЕТ ЗАБОРАВЉАЈУ КОЛИКО ЈЕ СРБА ПРОГНАНО"

- Деда ми је убијен почетком "Олује" у кући у Сонковићу код Шибеника. Његови посмртни остаци ексхумирани су тек последњег дана новембра 2012. из заједничке гробнице на локацији Света Мара код Шибеника заједно са посмртним остацима још 31 особе. Ниједан рат не може да се заборави или да се пређе преко тога. Недај боже ником да доживи оно што је мој народ доживео, да дели судбину моје породице, родбине, пријатеља... Јако ме љути када неки мисле да је то била шетња Срба кроз неку шуму. Као да се ништа није догодило, а Хрвати, као и светски медији, заборављају колико је хиљада Срба прогнано са огњишта или, још горе, колико их је убијено. Као да су Срби најгори на свету, као да смо ми сами криви за све што нам се догодило, а да против нас није нико. Као да нисмо људи, да немамо земљу, поштовање, веру, нацију, Србију - рекао је познати кошаркаш.

Милош Дегенек, фудбалер: "СУЗЕ НА ПРАГУ РОДНЕ КУЋЕ"

- Знам из прича родитеља, бабе и деде да смо девет дана ишли трактором. Тада смо имали само хлеб и млеко. Отац никада после "Олује" није отишао у Далмацију. Мене су двојица деда одвела у Орлић кад сам имао десет година. Кад сам отворио врата родне куће, почео сам да плачем иако сам био беба кад су ме однели одатле. Ваљда се то осети, све оно што су ми родитељи причали, како смо отишли, све оно што сам видео на снимцима, све је пробудило емоције у мени. Знам да су неке приче крајишких Срба много теже и болније од мојих јер има људи који су изгубили своје најмилије. "Олуја" никад не сме да се заборави! Никад! Треба да се сећамо, да је обележавамо. Ми Срби никад не смемо да одгајамо нашу децу да мрзе неки други народ. Ми то и не радимо. Играм за Аустралију, а за њену репрезентацију играју католици, муслимани, православци... Сјајно се слажем са свима - рекао је он.

Марта Дрпа, одбојкашица: "АКО СЕ ЗАБОРАВИ, ДЕСИЋЕ СЕ ОПЕТ"

- Имала сам шест година и била сам свесна да рат траје, бомбардовања нису била ништа ново за мене. Мама ме је одвела у купатило јер је тамо најсигурније, обукла ми фармерке, љубичасту мајицу и омиљене патике, због којих сам тих дана била сва битна, пошто нису имале пертле већ чичак, а принт Микија Мауса на њима остао ми је заувек урезан у памћење. Мајка ми је рекла: "Идемо у склониште", а ја сам мислила да ће бомбе престати да падају за који сат и ми ћемо се вратити у стан у центру Книна, изнад апотеке - сећа се она.

Милан Борјан, фудбалер: "ПАМТИМ ЗИДИЋ НА СТАДИОНУ ДИНАРА"

- Живео сам преко пута стадиона Динара. Прескочим зидић и ето ме на терену. Мој отац је био голман, па сам и ја кренуо његовим стопама. Али мислим да сам га надмашио. После смо морали да избегнемо у Београд. Деда ме је одвео на тренинг Радничког. Тамо сам постао голман. Живео сам у блоковима, опасан крај. Ко зна како бих се провео у животу да нисам отишао у Канаду. Живео сам у Блоку 64, у којем је било много жестоких момака у то време. Сећам се да је моја породица предала документа за Канаду, Зимбабве, Америку и Аустралију. Отац је изабрао Канаду - рекао је голман.

Предраг Шупут, кошаркаш: "АКО СМО ЉУДИ, МОРАМО ДА ПРАШТАМО"

- Да ми је неко деведесетих рекао да ћу у будућности играти у загребачкој Цедевити, рекао бих да нема шансе да се то деси. Али, ето, видиш шта ти је живот... Иду дани, све се заборавља. Нисам хтео да размишљам о томе што сам избегао из Лике и нисам променио веру. Мени мајка живи у Кореници, ту ми је и брат. А опет, од рата је прошло 20 година. Ако смо људи, морамо да праштамо. Поборник сам тезе да народ на овим просторима мора да живи заједно. Некако је то нормално јер су и у Србији и у Хрватској исти проблеми. Народ је незапослен, размишља само како да преживи - каже он.

Бонус видео: Атмосфера на стадиону у Ларнаки поред почетак утакмице

Препоручујемо

Кошарка

2 12

ТО НИЈЕ КОШАРКАШКО ЧУДО, ТО СУ СРБИ! "Орлићи" губили са 17 разлике, па победили и прошли у полуфинале Европског првенства (ВИДЕО)

04. 08. 2022. у 16:53 >> 22:00

Тенис

0 7

"НАШ ПРОБЛЕМ СУ ЂОКОВИЋ, НАДАЛ И ФЕДЕРЕР" Американац потресао тениски свет

05. 08. 2022. у 09:19 >> 09:25

Фудбал

6 11

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА, НЕМА ПРЕДАЈЕ! Капа доле, Холанђани: Навијачи Твентеа дошли у Београд и послали моћну поруку планети

05. 08. 2022. у 15:25

Познати

0 0

ЊЕГОВУ СМРТ ПАЈА НИКАДА НИЈЕ ПРЕБОЛЕО: Ово је Вуисићев млађи брат - такође био глумац (ФОТО)

05. 08. 2022. у 10:31

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације