ВРЕМЕПЛОВ: Пре 15 година пред 50 гледалаца играле српске фудбалске легенде

ИМА неких, наизглед, мање важних утакмица у архиви наше фудбалске репрезентације, али када се мало боље "загребе" по сећањима, јасно је да су оне за успомену и дуго памћење. Једна од таквих, далеко од очију јавности и навијача "орлова" одиграна је 14. децембра 2008. године у Турској. Фудбалски савези Србије и Пољске су се договорили да у Анталији буде одигран пријатељски меч, отприлике на средини квалификација за Светско првенство у Јужноафричкој Републици 2010.

Принтскрин/Твитер/АлипрандиЈацопо

Половином тог децембра још нисмо знали многе ствари. Прво, да ћемо се први пут као Србија пласирати на Мундијал и то у еуфоричном стилу где се тражила карта више за сваку утакмицу "орлова". Затим, мало ко је знао да се покојном и легендарном селектору Радомиру Антићу баш и није играла ова утакмица, јер је тим морао да саставља углавном од фудбалера из домаће лиге, јер су интернационалци имали обавезе у својим клубовима. И на крају, али не и мање важно, коначан резултат утакмице тек није пријао никоме. Пољаци су победили 1:0 голом Богуског у 53. минуту, иако Србија није играла толико лоше.

Поглед на састав екипе је из данашње перспективе више него занимљив. У њој су се, у стартној постави, појавила чак осморица дебитаната. Од голмана Бојана Исаиловића, који је тада бранио за Чукарички, па преко Миљана Мутавџића из Јавора, Милоша Богуновића из Партизана и још неких, али су на терен отишли и 20-годишњаци Душан Тадић из Војводине и Немања Матић, тада играч словачких Кошица. Високи везиста је био један од тројице интернационалаца, јер је Бојан Зајић играо за норвешку Валеренгу, а голман Владимир Стојковић (био резервиста на овом мечу) за лисабонски Спортинг.

Само трептај ока и одлазак у ближу фудбалску историји нам говори много о неколико играча са ове утакмице, поготово о Тадићу и Матићу. Тадић је данас капитен Србије са већ 101 наступом, легенда је Ајакса, сада је у Фенербахчеу, а Немања Матић је ушао у историју Бенфике, Челсија, Манчестер јунајтеда и Роме, али и селекције Србије за коју је одиграо "само" 48 утакмица. Највише због своје одлуке да раније него што је ико очекивао прекине репрезентативну каријеру. И такође, носио је капитенску траку око руке.

Враћамо се у Анталију, 14. децембра 2008. Била је недеља и бег од зиме у Србији је донекле уродио плодом, јер је морски ваздух на обалама Турске донекле пријао ривалима на терену. А на трибинама... Нажалост, једва 50 душа. Углавном из делегација српског и пољског фудбалског савеза и можда понеког радника на одржавању стадиона.

Занимљиво је било и на клупама обе селекције. На нашој Радомир Антић, на пољској холандски стручњак Лео Бенхакер. Занимљиво је да су се ова двојица тренера срели на животној и фудбалској раскрсници 1992, и то у Реал Мадриду. "Краљевски клуб" је тада изненада, у полусезони, одлучио да смени Антића, који је био лидер на табели Примере са осам бодова више од Барселоне, и на његово место стави спортског директора, Бенхакера. Антић се преселио управо на функцију спортског директора, а Реал је у драматичном последњем колу на Тенерифама изгуибио и меч и титулу, пошто је после 45 минута водио 2:0, а домаћин је на крају славио 3:2, а Барселона се радовала.

Антић је много година касније сео на клупу Србије и одвео је на Мундијал у Африку, а Стојковић, Тадић и Матић су постали окосница тима код многих селектора "орлова".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације