Фудбал

ЂУКИЋ - МОЈИХ ТОП 11! Промашио пенал, а навијачи га носили на раменима

Небојша Петровић

29. 08. 2024. у 12:22

ОД малих ногу је Мирослав Ђукић (58), некадашњи репрезентативац Србије, знао шта жели од живота. Због фудбала је ризиковао и прву ћушку од оца. У намерама је успео, остварио је врхунску каријеру, за понос.

ЂУКИЋ - МОЈИХ ТОП 11! Промашио пенал, а навијачи га носили на раменима

- Радио сам на "Железници" и тренирао у локалном Железничару, а на препоруку тренера Попа који је био помоћник Селимиру Милошевићу, прешао сам у Мачву. У Жељи су то схватили као издају и отерали су ме с посла, што је изазвало гнев код мог оца. За њега је фудбал био само забава. Најобичније "шутање лопте" - каже Ђукић, који је 48 пута наступао за наш национални тим, уз два постигнута гола.

Играма у шабачкој Мачви стекао је статус младог репрезентативца и привукао пажњу загребачког Динама и Црвене звезде.

АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

- Голац ми је направио контакт с Партизаном, али нисам успео да се договорим са Томом Калоперовићем. Тражио сам 100.000 марака за четири године, 30.000 одмах, остатак када се изборим за место у тиму. Сматрам да су моји услови били сасвим коректни. Динамо је имао жељу да ме упари са Панадићем, а Звезда са Белодедићем. Као човека широких схватања, никада се нисам оптерећивао национализмом. Исто тако, немам проблем да признам да сам као дете навијао за Црвену звезду.

Шта то вреди, кад је први човек "грађевинара" Зако Перовић за свог драгуља тражио милион марака.

АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

- Рад је био урбана алтернатива моћницима из "велике четворке". Играли смо допадљив фудбал, побеђивали фаворите. Динамо смо избацили из Купа, у првенству били у врху табеле, играли Европу. Имао сам срећу да је Депортиво Ла Коруња послао Карлоса Баљесту у Београд да гледа Илију Најдоског, али пошто је Звезда играла у недељу, искористио је слободну суботу да скокне до Бањице.

Рад је играо против Олимпије и на полувремену губио са 2:0.

- Почео сам утакмицу у везном реду, али ме је Гуглета у полувремену померио назад, да би уместо Гвоздена увео офанзивнијег играча. Изједначили смо на 2:2, Баљеста је одустао од Најдоског и недељу дана касније дошао на Кантриду да гледа још једну утакмицу Рада. Тако сам завршио у Ла Коруњи.

Стигао је пред крај првенства, таман да помогне у трци за улазак у Прву лигу.

- Канатларовски и Стојадиновић су ми причали бајке о Депортиву. Играчи су знали да је газда купио појачање и напаравили су договор да у случају пласмана у виши ранг, придошлица не учествује у расподели премија. Потписао сам на брзину, одиграо последњих пет утакмица, а капитен Уралде је током прославе у свлачионици рекао да Ђукић ипак заслужује премију, јер је значајно помогао да се Депортиво после 20 година врати у елиту шпанског фудбала.

Било је то прво поглавље једне дивне приче која је могла да прерасте у бајку у финишу сезоне 1993/1994.

- Бежали смо Барселони шест бодова и онда су кренули притисци са свих страна. Они одиграју дан раније, победе, па крену на све начине да нас деконцентришу. Заређали смо са ремијима и уочи последњег кола предност се истопила на бод. Морали смо да победимо Валенсију, а шампионска прослава је већ била заказана у једном ресторану у центру града - сећа се Ђукић.

Ражањ спреман, а зец и даље у шуми. Густој шуми.

- Тешка утакмица са више аспеката. Шансе једна за другом, лопта неће у мрежу. Барса тамо губи од Севиље, ми већ трљамо руке и видимо себе са пехаром. Они окрену у другом полувремену, очекивано. Код нас и даље 0:0. И онда тај 90. минут. Бебето или Нандо, не сећам се тачно ко је оборен, судија показује на пенал, "Ријазор" у делиријуму.

Танка је линија између раја и пакла.

- Бебето је неколико дана раније промашио пенал и Донато је одређен за извођача. Нисам ни приметио да је извршена измена и да Донато већ десетак минута није у игри. Сви гледају у мене и схватам да су то тренуци када нема назад. Узимам лопту, стављам је на белу тачку, хватам залет.

У ситуацијама када се пише историја, не би смело да буде пуно размишљања.

- Ја сам размишљао. Проклето пуно размишљао. Да ми је да вратим време и да поново ухватим тај залет.

Голман Валенсије је ухватио живу лопту и нема човека на свету који би у том тренутку пожелео да се нађе у кожи Мирослава Ђукића.

- Молио сам бога да се земља отвори. Да пропаднем и нестанем. Најтежи моменат у каријери. Захваљујући саиграчима, породици, људима из клуба, успео сам да пребродим трауму. Живео сам близу стадиона, навијачи су ми направили шпалир и носили ме на раменима до куће. Било је и графита на зидовима околних зграда, заиста сам осетио подршку на сваком кораку. Бол и празнина који ће ме пратити до краја живота - признаје некада фантастични дефанзивац.

Валенсија му је загорчала живот, а онда осетила потребу да се искупи предлогом за заједничку сарадњу.

- Иронија судбине, одем у Валенсију, а Депортиво наредне сезоне освоји титулу. Одмах сам се укључио у програм уживо шпанске телевизије и честитао Лендоиру. Заиста су залужили да се радују - каже Ђукић, који је Шпанији за 14 година играња освојио пет трофеја (првенство, два купа и два Суперкупа).

На "Местаљи" је сарађивао са Ектором Купером, човеком који се претплатио на поразе у финалним мечевима.

- Треба доћи до тих финала. Реците ми када је Валенсија после тога била у ситуацији да се бори за неки трофеј. Имали смо две шансе заредом. Прво против Реала. Грешка је што смо прихватили улогу фаворита. Наводно, Реал је у лошој форми, играју слабо, дај да водимо игру и да их нападнемо. Ужасна грешка. Реал не признаје ни најмању дозу ароганције.

Годину касније, финале са још једним гигантом.

- Научили смо лекцију и против Бајерна имали потпуно други приступ. Куперовски. Поведемо 1:0 и уђе Албелда уместо Ајмара. Да се забетонирамо позади и сачувамо резултат. Нажалост, Ефенберг је изједначио. Ушао сам у продужецима уместо Ајале и молио бога да се серија пенала заврши што пре. Промашио је Пауло Сержо, затим Заховић и Карбони... одужило се... помислио сам "не опет", само на мене да не дође ред.

И није дошао. Промашај Пелегрина потписао је нову капитулацију "слепих мишева" у борби за европску круну.

- Често ме питају да ли ми смета када говорим о пеналу против Валенсије или о поразима у финалу Лиге шампиона. Не. Зашто би ми сметало, то је део моје прошлости. Део каријере. Као и успеси, победе и трофеји. У чему је разлика између мука на "Ријазору" после промашеног пенала и мука на "Максимиру" када смо избацили Хрвате из трке за Европско првенство? У животу је најважније балансирати емоцијама - закључује Ђукић.

Баш тако. Није коме је речено, већ коме је суђено.

Роберт ЕНКЕ (Тенерифе)

- Страшан момак, који је доживео ужасну судбину. Није могао да поднесе тешку породичну трагедију и извршио је самоубиство. Иначе, феноменалан тип. Велики хуманиста, обожавао је животиње. Нисмо са Тенерифама направили неки посебан разултат. Било је много проблема у екипи.

Амедео КАРБОНИ (Валенсија)

- Наљутио би се да га нисам ставио у тим. Завршио је каријеру у 40. години, против своје воље. Желео је још да игра. Када је Тошак хтео да доведе у Реал Нуредина Најбета, председник му није дозволио уз образложење да је матор (29 година), да га касније продају за већу цифру. А Тошак му је на свом специфичном енглеском акценту и са неизбежном дозом хумора одговорио: "Како не можете, доведете га на три године и онда га продате Валенсији која обожава играче од преко 30 година".

Роберто АЈАЛА (Валенсија)

- Уз Алена Роша, Англому, Карбонија и мене, још један члан те времешне четворке испред Зубизарете на коју је Тошак алудирао у разговору са председником Реала. Одраз феноменалан, тајминг перфектан. Био сам центархалф и знам како се иде на скок. Углавном, сви идемо са две ноге. Ајала је ишао са једном. То сам само код њега видео. Лопту је хватао главом у највишој тачки. И свака је била његова. Фасцинантно.

Жослен АНГЛОМА (Валенсија)

- Сурови професионалац. Мислим да и данас има плочице на трбушњацима. Од нас четворице из задње линије, не зна се ко је био спремнији. Проценат масног ткива, осам одсто. Нико преко десет. Дођем током летње паузе у Штитар, пар дана одмора и одмах у теретану. Тренинг као животиња. Вратим се као звер, а сви они три килограма вишка. Док скидају килажу, ја се изборио за место у тиму. Сад, земљаци, избаците ме ако можете.

Синиша МИХАЈЛОВИЋ (СФРЈ)

- Заједно смо бранили боје младе репрезентације која је 1990. године играла финале Европског првенства. Дејо и ја смо прикључени као бонуси (старији од 23 године). Сјајна генерација са Јарнијем, Мијатовићем, Бобаном, Шукером, Бокшићем... Избацили смо у полуфиналу Италијане за које су играли Перуци, Костакурта, Казираги, Симоне, Лентини... Совјети су нас добили у обе финалне утакмице, али су и они имали страшан тим са Канчелскисом, Добровољским, Шалимовом... Миха је још тада био бескомпромисан, ничега се није бојао.

МАУРО СИЛВА (Депортиво)

- Били смо страшан тандем. Врло чудан играч. Узмете да анализирате његове врлине и останете затечени. Мауро Силва није брз, нема дугу лопту, скок игра ништа нарочито. А после сваке утакмице добија признање за најбољег појединца на терену. Сваки тренер би пожелео таквог играча у екипи. Прави такмичар који не штеди ни себе, ни противника. Не изгуби ниједну лопту, ниједан дуел током утакмице.

Љубинко ДРУЛОВИЋ (Рад)

- Могао би да заштити центаршут спољном у Заводу за патенте. Невероватан играч. За ту његову "фрљоку" ниједан бек на свету није имао решење. Стартна брзина, промена правца, да у пријему да себи фор и ослободи се чувара. Ми у Раду нисмо имали ниједно звучно име, али смо сви били такмичари. Југа је најбољи пример. Дошао је на позјамицу, жељан доказивања и после шест месеци заслужио нови позив Црвене звезде. За мене, најкомплетнији наш играч свих времена. Дејо прави разлику, а Југа игра за целу екипу. Кажу радник. Јесте, али висококвалификован радник.

ФРАН (Депортиво)

- Играч вансеријске класе. Да се загради, огради, дода лопту, одигра завршни пас. Бебето је давао голове захваљујући Франу. Сјајно су се слагали. Знате како, ми смо пре Бебета и Маура Силве били солидна екипа. Када су они дошли, аутоматски се подигао квалитет свих играча на виши ниво.

Зоран РИЗНИЋ (Мачва)

- Таленат који се ретко рађа. Поделили смо гомилу лепих момената у Мачви и Раду. Мој лични и породични пријатељ. Штета што неке друге ствари у животу није успео боље да исконтролише. Мајстор малог и великог фудбала. Све лагано и елегантно. Када видите њега са лоптом, фудбал вам изгледа једноставно. Доживео сам да као тренер водим Партизан против Ризниног сина. Мачва је у то време имала страшну екипу: Грујић, Живановић, Мићић, Прија, Ризна, Смајлагић, покојни Маленко Ковачевић... Искрено, плашио сам се за своје место у тиму.

БЕБЕТО (Депортиво)

- Стопалце 36, копачке је куповао на дечјем одељењу. Никада га нисам видео да запиње кад шутира. Отвори и затвори стопало. Нема силе, снаге, ни неких волеја. Само унутрашња и гађа искључиво ракље противничког гола. Рођени победник. Захваљујући њему сам и направио трансфер каријере. Ови из Валенсије отишли у Бразил да траже центархалфа и налете на Бебета. Питају га има ли некога да им препоручи, овај каже: "Да ли сте нормални, прешли сте толики пут, а пред носом вам је најбољи центархалф шпанског првенства". И тако сам потписао за Валенсију.

Клаудио Пјохо ЛОПЕЗ (Валенсија)

- Наш кључни човек у походу на трофеј Купа краља 1999. Дао је четири гола Барселони, три Реалу и два Атлетику. Фуриозно смо стигли до пехара који нам је бар делимично утеха за два изгубљена финала Лиге шампиона. Остаће уписано у аналима шпанског фудбала да смо декласирали Реал са 6:0 у првом полуфиналном мечу на "Местаљи". Како је Пјохо газио, то је страшно. Ми избијемо лопту напамет, он то претвори у пас. Таква брзина, таква завршница, душу дао за игру на контру. Против Барсе је било смешно. Браћа Де Бур и Богарде још увек вуку трауме од његових продора и голова.

Тренер: Калудио РАНИЈЕРИ (Валенсија)

- Имао сам незгодну ситуацију за време бомбардовања када су сви српски играчи донели одлуку да бојкотују утакмице у знак протеста према НАТО агресорима. Затражио сам разговор са Ранијеријем и објаснио му да без обзира на то што ми статус професионалца не дозвољава да се бавим политиком, као спортски амабасадор своје земље морам да послужим као пример свом народу. Одговорио је као из топа: "Немаш никакав проблем, ја те на своју одговорност не стављам у тим". Заштитио ме је од коментара шпанске јавности и показао да саосећа са мном у тако деликатном тренутку. И као човек и као тренер, чиста десетка.

ТОП 11:

Енке - Карбони, Ајала, Англома, Михајловић - Друловић, Мауро Силва, Ризнић, Фран - Бебето, Клаудио Лопез. Тренер: Клаудио Ранијери.

Сјајни појединци, а нигде тима

КАО члан једне од најквалитетнијих генерација у историји југословенског фудбала Ђукић је имао прилику да учествује на два велика такмичења, 1998. и 2000.

- Остаје жал због повреде уочи Светског првенства у Француској. Најпре рука, после и мишић. И то на утакмици последњег кола шпанског првенства против Тенерифа. Ишао сам са репрезентацијом јер је процена била да ћу до четвртфинала успети да се опоравим. Нажалост, Давидс нас је пре времена послао кући. Две године касније у Белгији и Холандији нико није хтео да игра бека. Имали смо сјајне појединце, али нисмо били тим. Побеђивали смо искључиво на индивидуални квалитет, а кад наиђемо на озбиљнијег ривала, ови недостаци долазе до изражаја - истиче Ђукић.

Фластер на Деји и телевизор

ДУГАЧКА је листа врхунских нападача у Југославији и Шпанији са којима је Ђука лако излазио на крај.

- Док сам био у Раду, чешће сам дејствовао у везном реду и запало ми је пар пута да играм фластера на Деји Савићевићу. Добијем телевизор "камакроун" као поклон за играча утакмице, а Дејо дао гол и решио победника. Замислите шта би се десило да нисам био играч утакмице. Код таквих играча, фудбал није егзактна наука. Никада не знаш шта ће да уради. Ако му дозволиш да се окрене, готово. Спремао сам се за сваког играча. Супруга је снимала све моје утакмице и то ми је пуно помогло око анализе противника. Студиозан приступ је основ доброг резултата - напомиње чувени ас.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.