Фудбал

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ АНДРИЈЕ ДЕЛИБАШИЋА! "Рекли ми да имам тумор, а ја - ништа"

Марко Паунић

19. 03. 2025. у 12:45

Трагичне вести стижу из Подгорице! После дуге и тешке болести преминуо је бивши нападач Партизана и млади репрезентативац Југославије Андрија Делибашић.

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ АНДРИЈЕ ДЕЛИБАШИЋА! Рекли ми да имам тумор, а ја - ништа

Некада сјајном центарфору дијагностификован је тумор мозга 2023. године, док је био тренер Морнара.

Делибашић се после операције вратио фудбалу и на лето постао спортски директор подгоричке Будућности. Нажалост, болест се вратила, али овог пута није било помоћи.

У септембру 2023. године је у интервјуу за "Моцарт спорт" причао о болести.

- Од првог часа ми је било јасно да ће ово бити трка на дуже стазе. Засад је прошло тек шест месеци и могу да кажем да представљају најбољи део мог живота. Како у физичком смислу, јер се добро осећам, тако и са аспекта љубави и подршке које сам осетио. Човек мора да буде захвалан што је остао жив, да може да види све то. Неко не дочека да спозна сву емоцију коју други ка њему емитују. Ја јесам - рекао је Делибашић тада.

Открио је како је сазнао да је болестан.

- Никакве симптоме нисам имао. Само сам наједном осетио конфузију. Ништа више. Мали умор се из дана у дан повећавао. Заказан преглед ионако нисам имао. Био сам у Бару, на тренингу Морнара, поподне су кренули атипични болови у глави. Знам како је кад ’пуца’ тај део тела, али ово је било другачије. Не само чело или мигрена, него буквално цела глава. Осетио сам преламање, налик муњама и громовима. Тек тад, на наговор супруге, кренуо сам у Ургентни центар у Подгорици. Налази који се тичу крвне слике или притиска били су у реду. Онда је супруга буквално молила људе да одраде скенер, јер нисам неко ко има малу толеранцију на бол. Био сам раније подвргнут операцијама главе, услед разних удараца, немам с тим проблем, али ови болови су били неиздрживи. Сећам се да је био петак, налазио сам се у полусвесном стању, све ми се мешало пред очима, али сам знао шта се дешава. И ево, сад вам кажем, колико год чудно неком деловало, нисам се много потресао кад сам чуо дијагнозу.

- Већ тад је наговештено да је ситуација лоша, али смо чекали да пошаљемо налазе за Београд, јер у Подгорици, колико год биле опремљене оперативне сале, нема апаратуре за микрохирургију. Морао сам на операцију тумора мозга.

Објаснио је детаља којих се сећао.

- А моја прва реакција – ништа! Ни сад не могу да разазнам да ли сам у тренутку кад ми је саопштена вест био под утицајем лекова, да ли је тумор већ нарастао до мере да је мало штетио појединим функцијама, да ли сам се стварно осећао добро. Лекари су ми дали терапију за смањење отока, јер је био велики поред места где је тумор. Чим је оток престао да притиска нервно корење више нисам осећао бол, што ми је у том тренутку било најважније. Успели смо да дођемо до лекара који је констатовао да је место где се развио тумор доступно. Било је важно да није ушао у кору мозга, онда би настао већи проблем. Причао сам са сигурно 15 до 20 неурохирурга и нико није могао да констатује узрок настајања тумора.

Операцију у Београду је обавио спец. др мед. Војислав Богосављевић у Клиничком центру у Београду.

- Човек ми је дословце спасао живот. Посебна захвалност њему, али и сарадницима, лекарима, сестрама и особљу на одељењу неурохирургије. Били су дивни према мени све време. На одељењу сам био најмлађи. На жалост. Или, можда, на срећу. Све време свестан о чему је реч, али страх нисам осетио, знајући да нисам у стању ништа да променим. Спорт ме је томе научио, да се концентришем само на детаље који су у мојој моћи. Зато су ме само интересовали следећи кораци.

Подсећање: Ин мемориам - Синиша Михајловић