ВРЕМЕПЛОВ МИЛАНА ЈОВАНОВИЋА: Ливерпул, одбијена понуда Реала, позив Њукасла, репрезентација и СП (ФОТО)

ЛИВЕРПУЛ и играње за Србију. То су моја два највећа успеха у каријери.

Фото: EPA/Jorge Zapata

Тим речима Милан Јовановић описује себе у опширном интервјуу за портал “Атлетик”.

На Тари, где одмара са супругом Наташом и три сина Душаном (13), Лазаром (12) и Милошем (8) је више од сат времена одговарао на питања. Фокус је, очекивано, био на времену које је провео у Енглеској где је 2010. године стигао на “Енфилд”.

- Сетан сам што је прошло 10 година, све као један тренутак, време заиста брзо лети. Деценија је прошла од тог потписа и Светског првенства у Јужној Африци. Две можда и најзначајније ствари у каријери. Морам да будем до краја поштен и отворен, то моје највеће достигнуће у каријери. Поносан сам на чињеницу да сам био члан тако великог клуба. Жао ми је што сам остао кратко и што нисам оставио већи траг - почиње причу Јовановић.

Пратило га је неколико клубова док је пружао сјајне партије у Стандарду, али је пресудио позив Рафе Бенитеза.

- Одлуку да потпишем за Ливерпул сам донео после састанка са Рафом у Мелвуду. Рекао ми је да има озбиљне планове за леву страну. Када вас зове тако велики клуб и такав тренер, нема много размишљања.

Уверен је да би ствари биле другачије да Бенитез није отишао у Интер. Уместо тога је радио прво са Хоџсоном, потом и са Далглишем.

- Да је Рафа остао сигуран сам да би период адаптације био краћи и да бих лакше поднео. Не могу да грешим душу, морам да будем поштен. Рој је према мени био коректан, понашао се џентлменски. Не могу њега да апострофирам као главну препреку у каријери, вероватно има и до мене. Енглеска је специфична лига и бољи играчи од мене су имали тешке периоде адаптације и требало им је више времена за доказивање. Било је утакмица које сам одиграо добро и то по мишљењу медија, не субјективном, па се дешавало да не добијем шансу на наредних неколико утакмица, нема континуитета. Жалим што нисам остао дуже и што Рафа није остао бар мало.

Потом је Хоџсон добио отказ, дошао је легендарни Далглиш.

- Имали смо одличан однос, Кени је легенда клуба, ужива тај статус и код играча и код навијача. Била ми је част што сам га упознао и сарађивао са њим. Дао ми је шансу одмах, у мечу против Блекпула и изгубили смо у гостима (2:1). То су ти тренуци који опредељују и каријере појединаца. Тренери стичу неке своје утиске, да смо победили можда би пробао са истим саставом и у наредним мечевима. Изгубили смо и то је то, одиграо сам само две утакмице под његовим вођством. Уз то, већ после шест месеци су у медијима почели да пишу о мом одласку из клуба и то је створило страховит притисак. Не знам шта је тада требало да се деси па да дође до неког велеобрта. Једноставно је, један играч не може тек тако да заборави да игра фудбал, само је питање околности. Играо сма против тог истог Евертона када сам био у Стандарду, па смо их надиграли у два меча, али ћу увек рећи да одговорност за све имам и ја.

Фото: Н. Параушић

Ствари тада нису деловале добро за Ливерпул ни ван терена, било је проблема са власницима, Хикс и Жилет су били на удару навијача, па су потом продали клуб садашњим власницима “Фенвеј спорт групи”.

- Нисам сигуран да ли је то утицало на играче, незамисливо је да они осете финансијске проблеме или тако нешто. За резултате су, пре свега, криви фудбалери и стручни штаб. Мој утисак је да је Ливерпул требало да игра храбрије и офанзивније у том периоду. Било је мечева када је недостајал и срећа наравно. Што се односа у свлачионици тиче, нисмо се приватно толико дружили. Стекао сам утисак да тамо дружење није било организовано, попут рецимо одлазака на пиће, вечеру или тако нешто. Комуникација са свима на тренинзима, пре тренинга, на путовањима је била коректна, али није било те неке посебне топлине.

На питање која му је најлепша успомена из тог периода каже:

- Деби против Арсенала. Играо сам око 60 минута, уз Џерарда, Кајта, Торес је ушао са клупе. Морам да кажем да је то једина утакмица коју сам у постави играо са Маскераном, он је после тога отишао у Барселону. Сећам се да сам био поносан после тог меча. Очекивања су ми била велика, мислио сам да ће мечеви постати рутина. Ту сам научио и ствари о спортској култури, однос публике према фер-плеју, верност и када се губи и када се побеђује. Наравно, било је звиждука када се губи, али није било бојкота, “Енфилд” је увек био пун.

Ствари се нису завршиле онако како је желео у Ливерпулу, па је донео одлуку да се врати у Белгију.

- Две ствари су биле пресудне. Морао сам да потражим рационално решење и да продужим каријеру. Био сам у озбиљним годинама, пунио сам 30 година и није исто када се доносе одлуке у тим годинама. Да сам имао 25 остао бих и борио бих се као и свуда у животу, верујем да бих се изборио да сам био млађи. Била је опција да одем у Њукасл да останем у Премијер лиги. Одбио сам њихову понуду. Ако нисам могао да се афирмишем у Ливерпулу и да оставим траг, нисам хтео да се спуштам степеницу испод у Енглеској. Хтео сам да идем у клуб који има амбицију да побеђује, игра Лигу шампиона, иако је лига у Белгији слабија у односу на Премијер лигу. Ливерпул је највећи клуб у ком сам играо и на то сам поносан, а најгосподскији клуб и такође велики је Андерлехт. Они су краљевски клуб, невероватно организован, статус играча у односу на све остале, друштвени статус као играч тог клуба је изузетан. Имао сам фантастичне саиграче тамо. Обе титуле сам освојио са Андерлехтом.

Открио је и један занимљив детаљ из тог периода.

- Имао сам у уговору опцију да ако сам шампион и другу годину да уговор буде продужен на још годину дана. Самоиницијативно сам одлучио да оставим трећу годину, да не продужим. Био сам МВП лиге, дао сам осам голова, уз 14 асистенција и то све у првенству, ниједна није била из прекида ,све су биле из игре. Морам да кажем и још нешто, Стандард је пре доласка наше генерације 25 година чекао титулу, наша генерација је донела девету и 10. титулу. Андерлехт се такође мучио после одласка те наше генерације. Неопходно је да се и неке ствари поклопе, попут амбијента који прија. Понављам, жао ми је што нисам оставио већи траг у Ливерпулу, али сам сваки минут који сам добио одиграо максимално.

Потом је донео помало изненађујућу одлуку, да оде у пензију са свега 32 године, 2013.

- Многи су ме звали тада, Звезда, Партизан, Радомир Антић у Кини, било је позива из Бундеслиге. Да ли се кајем? Не могу да се кајем због својих одлука у животу. Да ли је требало још да играм? Да, требало је још три-четири године могао да игрма, осећао сам се савршено, чак се и сад осећам савршено. Играм и сад мали фудбал 4+1 што је изузетно захтевно и осећам се одлично. Можда је исхитрено донета одлука, не због физичког, већ због психичке исцрпљености. Све те неке ситуације, пут који сам прошао. Имао сам осам операција у каријери. Куриозитет је да сам и поред свих тих операција био здрав. Сад ћу их вероватно осетити, али не тад. Мозак све те стресове и та дешавања бележи, испостави рачун и каже ти да је можда боље да се живот настави без тога.

Фото: EPA/JULIEN WARNAND

Сада, када је све прошло, и даље је навијач Ливерпула, Андерлехта и Стандарда. Посебно је одушевљен успехом који су “црвени” остварили.

- Ливерпул је фудбалска религија у Енглеској. Чекали су 30 година титулу, навијачи су били одани, стрпљиви, то је нешто пто клубу даје посебну димензију. Дефинитивно су навећи клуб у Енглеској, не само због историје и трофеја, већ и тог чекања. Прошле године је, за мене, Салах био најбољи, ове године је то Мане. Посебне заслуге иду Јиргену Клопу. Он је пре свега добар човек и велики шармер. Ако хоћете да вас играчи поштују онда морају да осете да су ваше одлуке поштене и фер, управо то он и ради. Харизматичан је, није класичан Немац који је стално намрштен, али је увео немачку дисциплину. Много добрих ствари су урадили управо из тог тактички дисциплинованог система у ком свако зна свој задатак. Створио је праву машинерију.

Ко зна, можда неко од тројице синова једног дана поново крочи на “Енфилд” у дресу Ливерпула.

- Сва тројица имају дрес Ливерпула који сам им овде нашао. Воле и Андерлехт, Инте и Јувентус. Рекао сам им да то треба да им буде мотив, да једног дана заиграју за неки од омиљених клубова. Сви су у Војводини, имају одличне тренере, амбициозни су, раде добро, код куће индивидуално радимо, дајем им неке савете. Имају велики потенцијал, посвећени су и талентовани. Неке ствари и у животу и у спорту морају да се поклопе, али сам оптимиста. Некасу живи и здрави, за нас као родитеље је најважније управо то да смо их васпитали у спортском духу. Гледај уутакмице стално и са мном могу потпуно равноправно да причају и дискутују о фудбалу. Овде, на Тари, имамо терен са вештачком травом и заиста феноменалне услове - закључио је Јовановић.

Фото: Н. Параушић

Препоручујемо

Фудбал

1 0

КЛОП ДОВОДИ СЈАЈНО ПОЈАЧАЊЕ: Алкантара све ближи Ливерпулу

17. 07. 2020. у 17:08

Фудбал

0 0

"СТОТКА" САМО САН: Ливерпул изгубио шансу да достигне рекорд Манчестер ситија

16. 07. 2020. у 21:14

Фудбал

0 0

ЛИВЕРПУЛ ГРЕШИО И ПОКЛАЊАО: Арсенал искористио прилике и срушио шампиона

15. 07. 2020. у 23:18

Фудбал

0 1

КЛОП ОТКРИО КАДА НАПУШТА ЛИВЕРПУЛ

13. 07. 2020. у 22:10

Фудбал

0 0

БАРНЛИ ЈЕ НА "ЕНФИЛДУ" УРАДИО НЕШТО ШТО НИКО НИЈЕ ОВЕ СЕЗОНЕ

11. 07. 2020. у 18:20

Фудбал

0 0

ДОКТОР ЛИВЕРПУЛА: Имао сам хирушки захват на Џерарду који никада пре тога нисам обавио

10. 07. 2020. у 09:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације