Кошарка

НОВИЦА СТАВЉА ТАЧКУ НА КАРИЈЕРУ: Памтите ме по играма мојим

Г.КЕЛИЋ/Н.ИЉУКИЋ

16. 09. 2021. у 10:48

БИЛО је кроз богату дугогодишњу историју Партизана талентованијих, квалитетнијих и успешнијих кошаркаша, али дефинитивно није било онога који је у свом бићу садржао дух, смисао и величину славног клуба више од Новице Величковића (34).

НОВИЦА СТАВЉА ТАЧКУ НА КАРИЈЕРУ: Памтите ме по играма мојим

Дугогодишњи капитен црно-белих је кроз деценију играња у најдражем дресу постао његов симбол, а данас ће одиграти последњу утакмицу у тим бојама, која ће уједно означити крај његове играчке каријере. У "Штарк арену" стиже актуелни европски шампион Ефес (19.00).

Са Новицом смо се нашли на његовом "терену" - у Земуну, у тачно 12.12. Какве ли прелепе симболике! Прва станица - основна школа "Мајка Југовића" коју је похађао од првог до четвртог разреда (касније се пребацио у "Светозар Милетић") и терен где је започео своју кошаркашку причу, у клубу Дрвомаркет 1996. године, одакле годину дана касније прелази у Земун.

Узима први шут - цепа мрежицу. Успомене навиру. Познато лице се појављује на терену. Његов први кошаркашки тренер Златко прилази да се поздрави. Уз то добацује Новици да сврати један дан да га преслиша "један на један".

Прво што га питамо јесте да ли је постојала икаква шанса да настави још да игра. Он на то децидирано одмахује главом.

БРОЈ 12

ДРЕС са бројем 12 у Партизану је одувек имао посебну тежину. Тога је увек био свестан и Величковић.

- Још у Дрвомаркету сам први пут понео тај број на дресу. Увек сам имао ситуацију да неко већ носи 12, као на пример у репрезентацији или Реалу, па онда узмем 14. У Бамбергу 21. Никада се нисам борио за њега са саиграчима, али сам увек желео да он буде мој.

- Не, одлуку сам донео у току прошле сезоне, дошао сам до свог максимума и све преко тога било би погубно. Вероватно је и овако, али поента је да сам дао буквално последњи атом и то је то. Нисам разговарао са Жељком на ту тему - одмах на почетку разговора напомиње Величковић па додаје:

- Узбуђен сам, захвалан и почаствован пред вечерашњи меч. Драго ми је што се овом утакмицом на неки начин вреднује све што сам урадио у каријери и Партизану.

Друго питање које се намеће јесте шта носи будућност?

- Искрено, страх постоји, шта и како даље, јер улазим у нешто непознато. Мислим да је то донекле и нормално. Кошарка је мој живот, 25 година сам био опседнут њом. Наравно да бих волео да и у будућности будем део ње. Сад, лепша страна медаље је породица којој сам фалио свих ових година. Ово лето је било прво после много које сам провео са супругом и децом на мору, што је и те како пријало.

Играо је у каријери за мадридски Реал, Мегу, Бамберг, Трабзон, али се увек осећао најбоље у дресу Партизана.

- Привилегован си да у Партизану играш због тог осећаја који ти навијачи стварају. И кад је било добро и кад је било лоше, увек је хала била пуна. То нема свако и ја сам увек у томе налазио емоцију. Није ми било битно да ли долази Панатинаикос или Крка, мотив ми је исти, играш пред 6.000 - 7.000 људи и мораш да се покажеш. Партизанова публика зна да награди и препозна борбеност. Да те натера на још више. Та енергија касније постане толико заразна да је преносиш на друге. Емоција ме је вукла и то нисам осетио нигде као што сам у Београду. Публика ме је оживела када сам се вратио у црно-беле, због тога сам и нашао мотив да и поред свих проблема наставим да играм - истиче новопечени кошаркашки "пензионер".

Одрастао на земунској "калдрми" која га је у детињству очврснула на начин на која само она зна. Ипак, као људе који су га обликовали у човека и играча који је данас, истиче два имена.

- Поред мог оца Милована нисам имао строжег педагога од Дулета (Вујошевића). Њих двојица су у исто време били стриктни и правични. Велика је срећа што сам их имао у животу. Нисам смео да код Дулета дођем неспреман на тренинг. Мој родитељи ме никада нису питали за кошарку. Било је битно да ја обавим све своје школске обавезе, да ту не каскам, а са друге стране пуштали су ме да увек будем напољу било да је лето, киша или снег. Нисам имао никакав притисак да морам да се бавим овим или оним. Само је било битно да завршим све за школу на време. Увек сам осећао њихову подршку по питању каријере. Такође, да не заборавим Дуду Ивковића који ми је много значио, у репрезентацији ми је доделио улогу која ми је пријала. Налази се у на посебном месту у мојој каријери, као и Сале Кесар.

Мноштво трофеја и тренутака среће, радости, али и туге. Тешко је изабрати истакнути оно највише или најмање драго. Ипак, један кош му је посебно обележио играчке дане.

НАЈБОЉА ПЕТОРКА

ПЛЕЈАДА великих играча је прошла кроз Величковићеву каријеру, тако да му је посебно тешко да састави своју најбољу петорку.

- На плејмејкерској позицији су то дефинитивно Тепа (Миленко Тепић) и Тео (Милош Теодосић), момци са којима сам одрастао и играо много година у репрезентацији и Партизану. Најинтелигентинији кошаркаши са којима сам делио терен. Трипковић је сигурно један од најбољих шутера са којима сам играо. На "тројци" су свакако Јан Весели, једна посебна "зверка". Са 210 центиметра лети по терену и може да игра без престанка. Кецман, уз Шупута који је био мало тврђи и знао је да ме укори. Ту треба сигурно направити места и за Милоја, Дробњака и Пековића. Имам толико драгих саиграча и из иностранства. Гарбахоса ми је много помогао кад сам тек дошао у Мадрид. Са Рејесом и Љуљом сам често излазио по клубовима и имали смо сјајан однос. Ипак, увек предност дајем мојима - наглашава Новица.

- Сигурно кош који ми је обележио каријеру јесте онај за победу против Панатинаикоса у топ 16 фази Евролиге у сезони 2008/2009. Играли смо четири пута са њима те године. У првој утакмици код куће сам промашио тројку за тријумф. То је био и први пут да сам се нашао у позицији да решавам утакмицу. Одиграли смо пик енд рол где сам ја промашио отворени шут. Рекао сам после тога да ће следећа ући. И јесте, али тада акција није била цртана за мене. Пековић је изгубио дриблинг, лопта је дошла до мене, узео сам и погодио шут преко Дијамантидиса.

За моменат који би најрадије заборавио нема сумњу.

- Са Партизаном сваки пораз, поготово онај за трофеје екстремно тешко пада. Ипак, онај који ми је посебно остао урезан у сећање је онај у полуфиналу СП 2010. против Турске. Поготово што смо лепо расли, годину дана раније узели сребро на првенству Европе. Тај пораз сам месецима пребољевао. Не знам колико пута сам ухватио себе како седим замишљен шта би било да смо решили неку ситуацију боље, да је свирао аут... Мислим да нам је то финале и те како требало у том моменту, да одмеримо снаге са тим Американцима па шта нам бог да. Имали су стварно добру репрезентацију, играли су на том шампионату Роуз, Дурент, Лав, Вестбрук...

Идемо даље са чепркањем кроз сећања. Најтежи играч за чување?

- На тренинзима је то дефинитивно био Дејан Милојевић. Чувати њега био је Сизифов посао. Од противничких играча ми прво на памет пада Матјаж Смодиш. Такође, Пао Гасол. Деловало ми је да тај човек не може да се заустави. Било је доста великих играча против којих сам играо, а има и оних против којих ми се никада није испунила жеља да играм као што је Дирк Новицки.

Упечатљив, али не баш срећан део Новичине каријере је свакако повреда колена у мадридском Реалу која му је каријеру окренула наглавачке. Погледом са ове дистанце, можда је и за то постојао неки виши разлог.

- То је најтежи тренутак у мојој каријери. Сазнање да ћу морати четири месеца да носим штаке, а још толико да научим поново да трчим је било девастирајуће за мене. Прелазиш из ситуације када играш за Реал на највишем нивоу европске кошарке у ситуацију да изнова учиш да ходаш. Због тога сам био принуђен да мењам свој стил игре, где више нисам могао да радим ствари које су ми раније биле уобичајене и да морам да калкулишем.

Све је то сада иза њега. После свега, осећај поноса и задовољства преовладава. Баш као у навијачкој песми посвећеној њему - "ми остаћемо овде пуног срца и поносних лица, да ширимо мит о једном дечку кога звали смо убица". Наслеђе Новице Величковића у Партизану и српској кошарци никада неће ишчезнути из заборава.

- Било би ми драго да се о мени прича као о синониму борбености. Увек сам се трудио да не будем лош пример некоме, да покажем како се бори за себе и клуб. Један дан ће вероватно и мојим клинцима причати да је њихов тата играо кошарку на одређени начин и надам се да ћу по томе остати препознатљив - завршава Величковић.

Од трошних паркета у сали своје основне школе, до препуних трибина "Арене" и "последњег плеса" капитена Партизана прошло је тачно 25 година. Пред нама су догађај и каријера за памћење.

ЛИЧНА КАРТА

Име и презиме: Новица Величковић

Датум и место рођења: 5. октобар 1986. (Београд, Србија)

Клубови: Дрвомаркет (1996-1997), Земун (1997-2001), Партизан (2001-2009, 2016-2021), Реал Мадрид (2009-2012), Мега (2013), Бамберг (2013-2014), Трабзон (2014-2016)

Трофеји: 3 пута АБА лига, 5 пута домаћа Суперлига, 5 пута Куп Радивоја Кораћа, један Куп краља

Признања: Звезда у успону Евролиге (2009), МВП Суперлиге Србије (2009), МВП Купа Радивоја Кораћа (2009), МВП фајнал-фора АБА лиге (2009)

Репрезентација: сребро (ЕП 2009), злато (ЕП У-20 2006), бронза (ЕП У-20 2005)