ВРЕМЕПЛОВ: Почетак доба ренесансе са Дудиним клинцима

ЈЕДНА утакмица има посебно вредно место у не тако дугом историјату кошаркашке репрезентације под заставом Србије. Није ни финална, ни полуфинална, али је можда једнако значајна за нашу спортску миљеницу, у том тренутку изубијану бројним неуспесима претходних година.

vikipedija

Одиграна је 7. септембра 2009. у Варшави, на самом почетку Европског првенства до којег смо стигли преко тегобних квалификација под командом легендарног тренера Душана Ивковића, повратника на клупу националног тима.

Противник - најтежи могући. Најбоља генерација шпанске армаде, актуелни светски првак и олимпијски вицешампион, који је две године раније изневерио очекивања нације на свом тлу. У финалу ЕП 2007. изгубио је од Русије и пропустио прилику да код куће освоји прво континентално злато. На истом такмичењу, наша репрезентација наступила је први пут као Србија и завршила учешће са три пораза у групној фази. Неславан завршетак кратке селекторске каријере Зорана Моке Славнића, који је додуше тада уврстио у тим неколико младих играча, касније носилаца ведрије будућности.

Четворица из необуздане дружине популарних Мокиних „москитоса“, неки су их звали и „моканоси“, нашла су се и у Дудином тефтеру за првенство рехабилитације у Пољској. Милош Теодосић и Миленко Тепић као део златне генерације млађих селекција рођене `87, годину старији Новица Величковић и годину млађи Стефан Марковић. Дашак искуства у изузетно младој екипи били су Ненад Крстић, Коста Перовић и Бојан Поповић, остали су махом били дебитанти у сениорском дресу са државним грбом - Немања Бјелица, Милан Мачван, Мирослав Радуљица, Урош Трипковић, Иван Паунић.

На старту Евробаскета 2009. чекало их је ватрено крштење у којем су могли да постану пепео. „Црвена фурија“ је ухватила залет на СП у Јапану 2006. и била тек на почетку дуге трофејне вожње са браћом Гасол, Наваром, Гарбахосом, Фернандезом, Рејесом, Љуљом, Рубијом... Имала је и недовршен посао са прошлог шампионата, на којем је натурализовани Американац у селекцији „зборнаје“ Џеј-Ар Холден оставио Мадрид у муклој тишини.

Дудини кочоперни клинци ниједном нису устукнули пред ауторитетом тима коме је унапред додељена златна медаља. Иако нису развили крила свог неупитног нападачког потенцијала, одбраном су искључили све моторе кошаркашког болида са Пиринеја. Када су повели са 19 разлике, лица шпанских велемајстора могла су се пресликати на слике Франсиска Гоје из његове црне фазе. Као да су у тим моментима сведочили незамислим призорима ужаса.

За Србију је то био леп почетни потез четкицом на свежем платну, наговештај да добијамо генерацију кадру да прекине пост освајања медаља дуг седам година. То се и догодило последњих дана лета те 2009, када је противник у финалу поново била Шпанија, наоштрена и крајње осветољубива.

О том реваншу писаћемо неком другом приликом, овом смо се времепловом вратили до наше премијерне на Евробаскету у Пољској и знаковите победе над страшним Шпанцима - 66:57.

СРБИЈА 66 - ШПАНИЈА 57 (15:12, 23:11, 18:14, 10:20)

ДВОРАНА „Торвар арена“ у Варшави. Гледалаца: 3.600. Судије: Бразаускас (Литванија), Лотермозер (Немачка), Латишевс (Летонија).

СРБИЈА: Поповић, Тепић 10 (3/6 за два, 1/2 за три), Теодосић 4 (4 ск, 3 ас), Паунић 4, Бјелица 2, Марковић 2 (4 ск), Трипковић 3, Радуљица 2, Крстић 17 (7/12 за два, 6 ск), Перовић 2, Величковић 12 (3/3 за два, 2/7 за три, 8 ск), Мачван 8.

ШПАНИЈА: П. Гасол 9 (7 ск), Фернандез, Рубио 6, Наваро 14, Клавер, Рејес 12 (6 ск), Кабезас, Лопез 3, Љуљ 9, М. Гасол 4 (9 ск), Мумбру, Гарбахоса.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације