ИЗБРИСАНИ ИЗ БРОЈНОГ СТАЊА: Шта тражи Србија на Светском првенству у кошарци?!

Кошаркашка репрезентација Србије би на стогодишњицу постојања тог спорта у нашој земљи надимак "орлови" могла комотно да промени у "отписани" због ставова неких овдашњих љубитеља спорта. Видели људи да нема Николе Јокића, да још неки неће или не могу да играју, па просто дигли руке од оних преосталих. Да су нам тако наши стари дизали руке кад год је тешко, звали бисмо се сада другачијим именима, можда и читали ово на другом језику, а вероватно не бисмо ни имали репрезентацију већ бисмо били део неке друге, туђе. А опет... тај помало безобразни став "Шта уопште тражи (оваква) Србија на Светском првенству у кошарци?!" призвао је за одговор једно подсећање.

Твитер / Владимир Штимац

Да, нема најбољег кошаркаша света, двоструког узастопног МВП-ја НБА лиге, уједно и МВП-ја овогодишњег НБА финала. Нема ни двоструког МВП-ја евролигашког финала Васе Мицића. Нема ни Николе Калинића који је био стартер у освајањима сребрних медаља на Олимпијским играма и Светском првенству. Нема ни... Ма, ако ћемо да набрајамо чега све нема, ова прича би се претворила у жалопојку, дефетистичку оду оним погубним модерним животним ставовима да "ако нема свега и то одмах - онда је то безвредно". Ова прича је, међутим, скроз другачија. И... почиње недалеко од места где се пре тачно сто година одиграла прва кошаркашка утакмица у Србији.

Осам година пре него што је Вилијам Виланд, изасланик америчког Црвеног крста, 1923. одржао први кошаркашки курс у Београду, у дворишту данашње школе Краљ Петар Први (која се тада звала "Основна мушка и женска школа код Саборне цркве"), на том месту је било веома бурно. Заправо, тих осам година пре првог, сада век старог постигнутог српског коша - у читавом поменутом крају код Саборне цркве, али и одатле ка Сави, а нарочито узбрдо па низбрдо низ Улицу краља Петра, ка Дорћолу, било је страшно. Све је ту горело. Рушено. Уништавано. Хиљаде граната су, почев од 5. октобра 1915. па пуна два дана, преоравале престони град тада мале Краљевине ког, малтене, и "није баш имао ко да брани".

Када је почео страшни аустроугарско-немачки налет у другој години Првог светског рата, они најбољи, који би могли да бране Београд, били су те јесени 1915. далеко. Просто, послати на разне стране. Они баш, баш најбољи, када се о ордењу и храбрости ради, мада је ружно рангирати див-јунаке, били су на граници са Бугарском, за коју се знало да ће ући у рат, само не баш и када. Они други били су на опоравку јер су изгубили половину људства у 1914, а онда се десило и пролећно харање тифуса које је однело преко 150.000 живота у Србији, што је додатно уздрмало славну војску. Сви они преостали, који су највећим искуством могли да бране престоницу, били су повучени у средишњи део краљевине. Тамо се чекало из ког правца ће да дође инвазија, па да се тек онда реагује, као што се на почетку Великог рата том стратегијом и није насело на лажне нападе код Београда, већ се јурнуло ка Церу баш када су тамо пошли освајачи.

Фото: "Агонија Београда"

Али ко је онда уопште остао да брани неодбрањиво? Ко је стајао пред стотинама хиљада непријатеља, који су имали такву несразмерну силу и у људству, и у топовима и гранатама, да су мисилили да нико неће ни остати жив од бранилаца када се дводневно артиљеријско рушење Београда заврши и крене инвазија?

Па, остали су они "избрисани из бројног стања", како је то рекао мајор Драгутин Гавриловић пред онај јуриш о коме чак и страни музичари у 21. веку певају. Иако никаквог брисања пукова, наравно, није било, већ је у питању мотивациони говор, и то један од најпознатијих у српској историји, остало је упамћено да су Београд тог октобра "петнаесте" бранили: локални жандарми - односно милицајци, финанси - односно цариници, младићи на војној обуци - и из Чачка и околине, и њихови вршњаци из новоослобођених крајева око Рашке области, и са Косова и Метохије. Били су ту и малко старији Београђани - другопозивци, али и жене, обичан народ, много деце, те на најистуренијем месту Дунавског кеја и "Сремски добровољачки одред" у коме је било мало више оних који нису Сремци. Просто, међу тим добровољцима било је и других "пречана" - и Бачвана, и Банаћана, али и људи из Старе Србије, па и један дечак Мирко који је пешке дошао из Книна "трбухом за крухом" и решио да и он брани своју престоницу, као добровољац. А били су ту и странци, руски, француски, па и енглески артиљерци. "Наши Енглези", како су их звали на Калемегдану. Баш малобројни странци са разних страна, али су били ту.

Да, није било најбољих. Није било ни најспремнијих, ни најјачих. Неки од њих су, просто, били далеко. Неки уморни, неки повређени, неки распоређени на друге дужности. А оних отписаних бранилаца било је толицно да је, када би само логика одлучивала, они требало да постану историјски небитни, људи који су нестали у врелој киши гвожђа и диму, који су прегажени. Или, да је нека модерна логика у питању, били би "они који су побегли, логично" јер "никакве шансе за успехом не постоје".

Фото: "Агонија Београда"

Али ми, овдашњи, ми се вековима већ и не руководимо таквом логиком.

Оно што је другима нормално, овде се подразумева само ако је у складу са вишим смислом. Са идејом.

А идеја је и сада иста, као и пре сто година, и коју годину приде:

Ми смо ту. Такви какви јесмо, толико колико нас је - из љубави за род свој - ту! И на том паркету и сада је, као пре једног века, само "остатак остатка", али не неки људи силом остављени на милост и немилост сили која гази све пред собом, већ одабрани сопственим поимањем смисла да за ову земљу, за овај народ, треба и "на страшном месту постојати", како каже песма стара. А мора да је страшно бити сматран аутсајдером у ономе за шта је цео свет знао да си најбољи. Страшно је и када "отписанима" зову те добровољце који су се и скупили да планети покажу каква је та њихова век стара љубав, и за шта су се целог свог живота спремали.

И, стварно... Можда сада и нема никог да каже "Јунаци! Ваш пук је избрисан из бројног стања...", али и нема потребе. Јер и овог часа је ту једна мала екипа, као пре стотинак година, у којој има и Београђана (њих тројица), има и момака из "Прека" (два Новосађанина, један Зрењанинац), и оних са Дрине (из Љубовије), и опет има Чачана (један од репрезентативаца), ма не може ни ова битка да прође без Нишлија, али и оних из "новоослобођених области" из 1912. (присутан је и Прибојац), а као некад, ту је и момче из Книна (једно, али вредно), па и "наши Енглези" (поздрав за Лестер у ком је рођен суперталентовани Никола Јовић).

Наизглед, ништа сада није као некада. А опет, ако нас у кошарку дирнете, ама - све је ту као некада.

И увек је било тако.

И увек ће и бити.

Јер увек ће овде одзвањати оно "Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем!".

Овде се, бре, не игра кошарка зато што смо унапред најбољи, то су неке модерне лудорије. Овде се кошарка игра да са својом екипом, за коју би руку дао, а са којом су срца већ одавно срасла у једно, да баш са њом - кад је највећа фрка - постанеш бољи него што си икада пре био. И баш зато изађеш на црту ко год да је наспрам тебе. И какве год да су шансе. Па најпознатија "акција" исцртана на српској кошаркашкој табли била је када су претходне генерације после неочекиваних подвига писале објашњење не себи, него ривалима:

"Срби, лудаци".

Да, луди за оне који не разумеју шта значи идеја која окупља. А идеју не можеш да убијеш, колика год да је сила гази. Њу, као бакље у рукама, и кроз ове модерне тмине одустајања, оговарања и окретања леђа - само одабрани проносе. Па и кад падну, дође неко други, млађи, па подигне бакљу - "да се светли видело ваше".

Ови садашњи момци, њих 12, истог су кошаркашког гена као они претходни, и они пре њих. Иста је то лоза. Из истог корена. Истим смислом заливана генерација. Одрасли чувајући исту идеју. Малобројна је екипа, да, али је - ту.

Јавили се, јер је Србија звала.

И макар сви пали у ономе што следи, пашће - јуришајући.

За то су се и пријавили.

Е, због те њихове љубави за све нас, и присутне и одсутне, и садашње и бивше, одговор на питање "Шта тражи Србија на Светском првенству у кошарци?" гласи:

Да престанемо да заборављамо.

И ко смо, и чији смо, и какви можемо да будемо ако се уместо "логичног бежања због извесне пропасти" - одједном заједно крене напред тако силно, да те и за сто година памте.

И, зато, судија... дај, баци ту лопту већ једном.

Ево иду "отписани".

Сад ћеш да видиш шта је снага век старе љубави.

---

(Пратите Светско првенство у кошарци на спортским страницама портала "Новости". На сасвим сте добром месту.)

---

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације