Кошарка

ОД ЖАРДИЊЕРЕ ДО ПУНЕ "АРЕНЕ": Дирљива прича браће Јарамаз о кошарци, детињству, породичним успоменама...

26. 07. 2020. у 08:11

СВА тројица су пре десетак година носила дрес Партизана са бројем 10. Огњен (25) исту опрему носи и данас, Немања (29) је нови играч ФМП, а Милош (23) спрема дипломски из области економије и игра улогу највернијег навијача.

ОД ЖАРДИЊЕРЕ ДО ПУНЕ АРЕНЕ: Дирљива прича браће Јарамаз о кошарци, детињству, породичним успоменама...

Реч је о браћи Јарамаз. Од најранијег детињства родитељи су их научили да заједно деле лепе и безбрижне тренутке, да се боре за сваку лопту макар то био породични окршај на кошу у спаваћој соби и да прескачу препреке, колико год се оне чиниле непремостивим. Најстарији Немања може да се похвали да је најтрофејнији, Огњен да је од клинца коме је пут до коша деловао као највећи животни изазов стигао до озбиљног играча који цепа мрежице у пуној „Штарк арени“, а најмлађи Милош да је први завршио факултет у року. Свашта се издешавало, али једна ствар се није мењала и никад неће – увек су били ту један за другог.

- Мислим да је најбоља одлука што смо се 2006. из Крушевца сви заједно преселили у Београд, када сам прелазио у Партизан. Мама је на томе инсистирала и због тога само остали овако блиски – зрело је закључио првенац у породици Јарамаз на почетку разговора за „Новости“. – Имао сам неколико понуда, али смо се одлучили за црно-беле јер су нам изашли у сусрет да дођемо породично. Знам да је њима двојици било тешко, то је велика промена у трећем и петом разреду основне школе, али се показало као прави потез.

У коферима су из Крушевца понели најлепше успомене, које им и данас на прву помисао маме широк осмех на лицу.

- Имали смо стварно прелепо детињство – сећа се добро Милош, иако је најмлађи. – Испред наше зграде је постојао плато на коме смо играли кошарку. То није био прави терен, обруч је импровизован од жардињере. Играло се и у стану, углавном њих двојица „један на један“, а ја сам био судија. Свашта је ту сломљено. Стално сам „навлачио“ на Немањину страну.

ДВЕ ПАРТИЈЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

ОДУШЕВИО је Немања Огњена када је подсетио на његове две сјајне партије.

- Ове из последње сезоне у дресу Партизана сви памте, а мени су остале упечатљиве утакмице против Израела на ЕП 2014. у четвртфиналу, као и наредне године финале Србија-Шпанија. Против Израела до 38.минута није дао ниједан поен, а онда је за два минута и још два продужетка дао 21. После су узели бронзу. Седео сам и размишљао колико је луд. А против Шпанаца то финале мислим да је дао 19 поена, уз десет скокова – дабл-дабл – добро памћење је показао Немања.

Борбе на чувеном платоу још детаљније је описао Огњен:

- Важила су посебна правила и то годинама. Знало се која је линија за два, која за три и лопта није могла само да се положи, јер је то било прелако.

Целу причу о жардињери која „глуми“ кош употпунио је Немања.

- Лакше је било измислити правила, него направити кош. Да се разумемо, на пет минута одатле је постојао прави кошаркашки терен у школском дворишту, али смо били мали па нисмо смели преко улице. Што се тиче тих борби Огњена и мене, никад нису биле конкурентне. Он је био упоран, али није имао никакве шансе.

Садашњем беку Партизана се тад већ мало променило расположење:

- Хистерисао сам па онда играмо опет испочетка – признаје Огњен. – Губио сам стално, али вера у победу никада није нестајала. Тако сам изградио стрпљење, те борбе су биле кључ.

Окршаји са братом били су за Немању припрема за улазак у професионалне воде. Он је први наставио породичну традицију – ујак је био успешан кошаркаш и први стрелац у бившој Југославији, тата се такође бавио истим спортом, мама је пливала...

- Морао сам као дечак из унутрашњости много тога да прођем. Толико сам се радовао турнирима региона или окупљањима талентоване деце. А онда на пример кад смо дошли у Београд, Милошу је све то било као на тацни, а он је избегавао. Различити смо, он је био капитен тима, али није био загрижен као ми, није постојала та страст као код мене и Огњена.

НЕМАЊА ВОДИ 2:0

НАРЕДНЕ сезоне у свим домаћим такмичењима Немања и Огњен ће играти један против другог.

- Мислим да ће Милош навијати за њега, а родитељи за мене – нашалио се Немања, који планира да остане у кошарци и после играчке каријере, баш као и Огњен. – Кад се појавило ово за ФМП одмах сам ушао у распоред и видео да треће коло играмо против Партизана. Волим га највише на свету, али уживам да га победим. Два нула је за мене, јер обе утакмице које сам ја некада изгубио од Меге у дресу Будућности, он није тад био у саставу. Тако да се не важи.

Огњен ипак сматра да пораз сад није опција:

- Спреман сам за одговор. Очекујем да ми буде конкуретан, баш се радујем поновном сусрету.

Док је Немања градио темеље у Партизану у време највећих успеха (три трофеја у сезони 2010-11), после и у Мега Визури, браћа су га, као што често раде млађи, добро „копирала“.

- Одрастао сам у тадашњем младом тиму црно-белих. Многи одлични играчи су прошли кроз тај програм, почев од Новице Величковића – прича Немања. – Тих пет, шест година били су диван период мог живота. После се некако намештало да где год сам играо освајао сам неки трофеј – Казахстан, Пољска, Црна Гора... Свакако није све ишло како сам замишљао, али не бих ништа мењао.

Огњен је по доласку у Београд као члан Партизана волео да брише паркет на утакмицама старије екипе.

- Сећам се да је мој тим био шампион Београда, мада ја нисам играо због неких папира. Али смо на полувремену сениорске утакмице 2007. изашли на терен да нас поздраве сви. Имам слику из новина и даље, како стојимо на паркету. Осећај прелеп, имао сам трему због изласка иако је требало само да будем поздрављен – насмејао се Огњен. – А док сам брисао паркет на утакмицама, поносно сам трчао да будем близу Немање који је играо.

Сасвим другачији угао виђења имао је Милош.

- Било ми је занимљиво да то радим и увек сам тражио, али сам на терену бежао од Немање. Он изађе два сата раније да шутира на кош, а ја трчим на другу страну. У једном тренутку ми је пришао и рекао да се слободно јавим и бацим пет. Било је све то смешно и стресно. Треба да вратим лопту, па погодим играча – вртео је сећања Милош, који је десет година тренирао. – Кад смо долазили само да гледамо, ја сам с татом ишао у партер са кокицама и соком, а Огњен је скакао по трибинама.

Како су године пролазиле, главна кошаркашка улога у породици је са Немање прелазила на Огњена. Играо је после Партизана за Мегу, Смедерево, Бургос, па се вратио у Хумску.

- Немања је већи таленат, али ја сам бољи играч – тврди Огњен, који иза себе има одличну сезону у црно-белом дресу. – Он је ишао први, пробијао лед, мени је било корисно његово искуство.

Немања није издржао да се не убаци:

- Сматрам да је његова каријера боља, али да сам ја бољи играч. Зато једва чекам да играмо један против другог. Морам да кажем и да је Огњен стварно прошао голготу. Кроз моје искуство смо много учили породично, јер смо у свему били нови. После смо неке ствари са Огњеном радили другачије, али је он сам заслужан за свој успех.

Тежак тренутак за све Јарамазе десио се после Огњеновог учешћа на драфту 2017.године (58.пик). Плућна емболија, две операције, угрожени живот и каријера... Све се за породицу окренуло преко ноћи.

- Веома смо поносни на све што је превазишао. Ја јесам кроз живот први пробијао лед, али он нам је постао велика инспирација после овога. Његове препреке биле су заиста велике – застао је Немања тражећи праве речи, док се Огњен борио да сакрије емоције. – Никад нећу заборавити моменат када се враћа из Њујорка, кад је коначно могао да лети авионом. Он је дефинитивно пример да када се нешто жели, може да се пронађе пут.

Познато је да после кише увек дође сунце. Огњен је сада лидер Партизана, Немања се оженио и са супругом Иваном добио ћеркицу Анастасију и после годину дана паузе се враћа на терен у дресу ФМП. Милош ужива у улози стрица и спрема се да оствари своје снове у неком креативном занимању, нпр. глуми. Свакако је живот поново обојен у веселе боје...

- Много пута се окренуло, ако могу да причам из моје перспективе. Кад год су ми били потребни били су ту, па сам се осећао као да сам ја млађи брат. Сазрели су, с годинама пронашли свој пут и ја сам веома захвалан што их имам поред себе. Лепо је бити брат Огњена и Милоша – преузео је Немања одговорност да као најстарији стави тачку на лепу породичну причу.

САЊАО ДА ПОРАСТЕ

ЈЕДНУ породичну анегдоту испричао је Огњен, иако за њега није била позитивна.

- Сећам се као мали вратимо се кући и седнемо да ручамо, па сумирамо утиске. Немања за млади тим Партизана дао 20 и нешто поена, одиграо супер. Милош као капитен постигао 15 за своју селекцију. А ја нула... Тата ме стално храбрио како ће доћи све то временом. Физички сам заостајао за својом генерацијом, било ми је тешко да се такмичим и постижем поене. За рођендан сам само желео да порастем. Једном сам баш емотивно дошао и рекао да ћу престати да тренирам, а мама ми је одговорила: „Па добро, неко је за спорт, неко није, нема везе“. После је тата који је имао кошаркашког искуства преузео ствар у своје руке, па ми улио неку позитивну визију.