КАДА сам чуо да су Зорана и Микец освојили злато на Олимпијским играма у Паризу, радовао сам се као и сви. Моју радост је, ипак, на моменте пресецала и туга. Преда мном су биле слике моје Бобане са европских и светских такмичења. Читав наш, заједнички, живот. А, када је Зорана кроз сузе казала да најсјаније олимпијско одличје посвећује и Бобани, обориле су ме емоције. И због моје супруге која није заборављена. И због Зоранине људскости. Показала је оно што је данас истинска вредност - бити човек захвалан за пријатељство и колегијалност који су наш стрељачки спортски тим красили и док је Бобана била њихов део. Хвала им за незаборав и поштовање.

Коментари (0)