ОПРОШТАЈ МИХАИЛА ДУДАША: Породица је све моје успоне и падове преживљавала као да су њихови

НИШТА, ама баш ништа апсолутно не бих мењао, све би било потпуно исто, без било које друге опције!

Фото: Приватна архива

Тако, изричито, о својој изузетно успешној и богатој спортској каријери говори Михаил Дудаш (33), национални рекордер у десетобоју и седмобоју, освајач пет светских и европских одличја, олимпијац, један од најбољих атлетичара у историји српске "краљице спортова", један од најбољих светских вишебојаца почетком овог века ...

После четврт века, у оквиру ког је 15 година такмичења на свим меридијанима, минулог викенда ставио је тачку.

- Моја каријера је, сматрам, била једна турбулентна вожња - каже Дудаш на почетку разговора за "Новости". - Почели смо као неко ко много жели, ко има снове... Феђа Камаси, Горан Обрадовић и ја ушли смо у читаву причу пионирски. Тада је наша идеја била нешто о чему може само да се шапне. Нисмо смели да говоримо наглас о медаљама на светским и европским шампионатима да нам се не би смејали. Међутим, успели смо да сан претворимо у јаву. И не само то. Показали смо да Србија има потенцијала, инфраструктуру, услове и стручњаке да направи десетобојца. Не мислим ту само на себе, него и на момке који крећу и који су кренули и спремни су за светски подијум.

Фото: Приватна архива

о Ви сте од старта сами стварали услове и трасирали пут успеха?

- Ни из чега смо створили нешто што ће нам остати директно у срцу. Хвала свима који су имали удео у креирању једне каријере која је донела медаље и одређене успехе. Кажем, показали смо шта је десетобој и једнако тако доказали да смо ми земља која може да има нешто у дисциплини као што је десетобој.

о "Качењу спринтерица о клин" у вашем атлетском клубу Војводина присуствовао је велики број људи из света спорта, али и из других сфера јавног живота?

- Мој опроштај од такмичења је свакако мени најдирљивији спортски моменат, иако није текао на терену. Видео сам колико има добрих људи и колико њих је у мом спортском достигнућу дало свој допринос и учинило да Србија има успеха у дисциплини као што је десетобој. За мене је то било, рекао бих, породично окупљање, један предиван дан, јер сам први пут успео да окупим на једном месту све драге људе који су ми на свој начин помогли у остварењу мојих снова.

о Почели сте да сањате још као седмогодишњи дечак?

- Ти снови су почели да се остварују пре 25 година. Био сам обичан клинац који је следио стопе своје спортске породице и био апсолутно убеђен да ће се зацртани снови остварити. Нисам знао како, када и где, али сам знао да ће једног дана то бити та реалност.

Фото: Приватна архива

о Подршка породице била је кључна од самог старта?

- Од првог дана каријере имао сам ветар у леђа. Моје прво такмичење не би било то да није било мог брата Ивана, који је пазио на мене и научио ме свему што је тог тренутка било круцијално. Од те 1997. године, рачунао сам, провео сам десетине хиљада сати, између 30.000 и 40.000 сати на тренинзима и стадиону који ми је омогућио да тај мој пут ка остварењу снова буде лакши. Породици је сигурно драго што престајем да се бавим атлетиком, јер им скидам терет с леђа. Мајка Марија, отац Ђура и брат Иван су све моје успоне и падове преживљавали као да су њихови и у многим моментима нам је било веома тешко. Јер, таква је атлетика, такав је спорт. Кад год мислиш да си најбоље спреман, увек нешто вреба иза ћошка. Међутим, бити победник не значи да стално мораш да побеђујеш, већ и да после пораза знаш како да наставиш даље. Сматрам да смо као једна јака породица, са правим вредностима, показали свету да смо победници.

о У атлетском клубу Војводина имали сте такође максималну подршку?

- Тренери, учитељи клупски другари у атлетском клубу Војводина, који има читав век постојања, учили су ме да конкуреција никада не спава и да се напредак не сме прекидати. Једна од тих је Ивана Шпановић. Част ми је што сам спортске дане и каријеру делио са можда најбољом спортисткињом Србије свих времена. Ту су свакако Стеван Зорић, Ференц Камаси...

о На највећим планетарним смотрама спорта делили сте борилишта са најбољим вишебојцима света?

- Имао сам част да се такмичим са сјајним спортистима, предивним људима. Ту је Роман Шеберле, светски рекордер, човек који је први прешао цифру од освојених 9.000 бодова, Кевин Мајер, Ештон Итон, Адам Себастијан... велики ривали, али и велики пријатељи које сам стекао за цео живот. Такође, имао сам срећу да моје велике пријатеље задржим дуги низ година. Хвала и мојим друговима Богдану и Марку, који су ме чекали са такмичења да зујимо по граду и што су имали разумевања за ту количину моје енергије. Сви су имали разумевања и за тај посебан начин живота због којег већину времена нисам био код куће. Сви су били ту уз мене кад су били и успони и падови.

о Вашу каријеру обележио је врхунски стручњак Феђа Камаси?

- Ништа од тога не би било без Феђе, важног члана целе екипе, капетана. Он је, како то звучи, не знам, али рећи ћу: спортско-животни сапутник и част ми је што сам имао срећу да 15 година проведем са том људином, који ме је научио малтене свему што сада знам. Све и свашта смо прошли - од највећих губитака до највећих победа, до врха и назад и тако безброј пута. Да ме неко сада пита да ли бих опет то све исто прошао са Феђом, рекао бих - да, наравно.

Фото: Приватна архива

о Који вам је тренутак у каријери био најлепши?

- То је дефинитивно јуниорска бронза у Бидгошћу 2008. године, прва медаља за десетобој у историји српске атлетике. Ових дана сам гледао старе исечке из новина, снимке са такмичења, подвлачио црту и сматрам да сам још на почетку био фокусиран, имао позитивну опсесивност. Младима бих зато поручио да се заљубе у то што раде и да буду најбољи за себе. Тако је и мени одличје у Бидгошћу вратило тај моменат са почетака, када је шапат о медаљи постао реалност. Та медаља ме је дефинисала као десетобојца и одредила у ком правцу ће се кретати моја каријера.

о Најтежи?

- Повреда на Олимпијским играма у Лондону 2012.године и Европско првенство у Хелсинкију исте године, када ми је за 50 бодова измакла бронзана медаља. Тада се много тога срушило, али ме није омело. Било је веома тешко и Феђи и мени, провели смо много времена ван куће, одвојени од породице, радили и све то уложено нисмо могли да добијемо назад. Али смо се фокусирали на наредне изазове и у Гетеборгу 2013. стигли по европску медаљу.

о Током каријере били сте и члан у спортској чети Војске Србије?

- Огромна је част што сам био први спортиста као део спортске јединице Војске Србије, где сам много научио о вредностима које се промовишу, упознао разне људе и стекао другове, трајна пријатељства. Било је сајајно сарађивати са свима њима, посебно што је на челу Небојша Ђуковић, који је свима много помогао. Престанком каријере истекло је и моје чланство у спортској јединици у којој сам имао улогу спортисте и сматрам да је најбоље да се повучем и ослободим место неком другом, младом спортисти.

о Ваша филозофија спорта?

- Једна реч: љубав. То је фолозофија спорта, љубав прему ономе чиме се бавиш. Зашто клинци имају идоле међу спортистима, глумцима, музичарима, јер су они управо свој позив изабрали као деца, играли се и волели то што раде без интереса. Касније су само наставили. Ја сам од седме године желео да будем спортиста зато што сам то волео, био заљубљен у спорт. Привилегија је да се у животу бавиш оним што волиш и будеш испуњен, остварен. У спорту научиш све, најпре о себи и ривалима, како да стигнеш до циља и отвараш сва врата у животу и, наравно, како да постанеш боља особа. Зато и кажем, атлетико, хвала ти за све - закључио је Дудаш.

Foto: Фото: Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

МЕДАЉЕ И ПОВРЕДЕ

Михаил Дудаш је са пет бронзаних медаља освојених на европским и светским првенствима каријеру оплеменио и државним рекордима у десетобоју (8.275 бодова, Москва 2013) и у седмобоју (6.099 бодова, Гетеборг 2013). Од Бидгошћа 2008. па до Београда 2017. године био је у врху, један од најбољих вишебојаца на планети. Са тренерима Феђом Камасијем и Гораном Обрадовићем 2008. године у Бидгошћу освојио је бронзану медаљу на Светском јуниорском првенству. Светску класу потврдио је бронзаним медаљама и на европским шампионатима млађих сениора, у Каунасу 2009. и у Острави 2011. године. У сениорској, елитној конкуренцији освојио је четврто место на дворанском ЕП у Хелсинкију. У Гетеборгу 2013. у седмобоју је освојио бронзану медаљу.

На континенталном првенству у Амстердаму, 2016. године, освојио је у десетобоју пету бронзану медаљу, вредну националног признања.

На Олимпијским играма у Лондону 2012. и Рио де Жанеиру 2016. био је принуђен да одустане због повреде.

Препоручујемо

Остали спортови

0 1

„АТЛЕТИКО ВОЛИМ ТЕ, ХВАЛА ТИ НА СВЕМУ“ Најбољи српски десетобојац Михаил Дудаш опростио се од активног бављења спортом

27. 02. 2022. у 15:27

Остали спортови

0 1

БРУКА: Руским и белоруским атлетичарима забрањено да дођу у Београд на Светско дворанско првенство

01. 03. 2022. у 19:41

Остали спортови

0 1

АНГЕЛИНА ТОПИЋ НАЈАВЉУЈЕ ВИСОКЕ ДОМЕТЕ: "Желим лет изнад 190 до краја сезоне"

21. 02. 2022. у 22:01

Остали спортови

0 2

ПРКОСАН ПОГЛЕД „ЗЛАТНЕ ВЕРЕ“ Мурал славне атлетичарке настаје у Крушевцу (ФОТО)

20. 02. 2022. у 17:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације