РВАЧИ ПОЗЛАТИЛИ НОВИ САД : Наш најтрофејнији олимпијски спорт у српској Атини постоји већ 100 година

РВАЧИ у Новом Саду тихо су обележили изузетан јубилеј - читав век рвања, једног од најтежих спортова, чију су историју у том граду исписали оснивачи, такмичари, тренери, симпатизери 17 клубова, као и Новосадски рвачки савез.

ФОТО: Рвачки клуб Војводина

Александар Јованчевић, наш прослављени рвач, олимпијац, освајач домаћих и међународних одличја, сада председник Новосадског рвачког савеза, истиче да је реч о учинку за понос и допринос нашем трофејном олимпијском спорту, као и да је 100 година одржавања и улагања у рвање једнако златној медаљи, тим пре што данас у Новом Саду постоји пет рвачких клубова.

На основу писаних трагова, историчари спорта установили су да рвање у Новом Саду датира од 1920. године, али проблем је што не постоји много писаних докумената о том спорту на тлу највећег војвођанског града. Посежући у прошлост по свим доступним новинским чланцима, књигама, алманасима, зборницима и уз живу реч, ипак се дошло до појединих чињеница.

- Металски радници, углавном Јевреји и Срби, покренули су рвачку секцију у оквиру Спортског друштва Јуда Макаби. У то време постојале су још две секције, Новосадски атлетски клуб и Новосадски тешкоатлетски клуб. Има назнака да је рвање већ тада било организовано у Новом Саду, али, нажалост, немамо писаних трагова о томе. На пример, у Сомбору је рвање покренуто 1912, а у Суботици 1918. и ширило се брзо, тако да је могуће да је у нашем граду постојало и пре 1920. Зато смо узели за годину оснивања ону коју можемо чињенично да документујемо и хронолошки то повежемо. Поред Јуде, НТК и НАК, постојали су још Партизан из Темерина, Слога, Победа, Еђшег, Славија, ТАК, Партизан, Зрињски из Петроварадина... - каже Јованчевић.

Истакнути новосадски спортски радник Мића Тркуља, који је био председник рвача Војводине, члан управе Новог Сада, члан председништва Рвачког савеза Србије и Црне Горе и генерални секретар Спортске асоцијације Новог Сада, спортску каријеру је почео на струњачи и читав радни век провео је уз рваче, а и сада је уз њих као пензионер.

- Почео сам да се бавим рвањем са 11 година у Петрињи, а у Нови Сад дошао сам 1964. године и наставио у РК Партизан на Телепу. Као студент у Сарајеву сам 1969. прешао у РК Босна, две године наступа за њих, и по повратку, 1971. године у Новом Саду смо формирали рвачку секцију при Соколском друштву Војводина, а годину дана касније, 1972. основали рвачки клуб Војводина. Ту су били легендарни Јован Богић Пуфика, Божидар Опрановић, мој брат Ранко Тркуља... Активни рвачки посленици били су Андрија Мајар, тренер у Партизану, као и Јожеф Миксад, па такмичари Ференц Мељкути, Дане Смиљанић у Војводини, Исмет Ракић, Јанош Бенде, Бранко Љуцо, Љуба Ћућуз...

Тркуља истиче да је до 2003. године Војводина функционисала као клуб, али због проблематике у односима између Рвачког савеза и клуба, када му је забрањено такмичење, решено је да се формира Рвачки клуб Нови Сад, који и данас функционише.

- Као рвач био сам јуниорски вицешампион државе, рвао за Војводину када смо се пласирали у Прву лигу, три године био проглашаван за најбољег рвача клуба, а као тренер водио сам Партизан на Телепу. Простор је увек био проблем, а у сусрет су нам излазили Дом омладине "Бранково коло", као и основне школе "Бранко Радичевић", "Иво Лола Рибар", "Ђорђе Натошевић", гимназија "Моша Пијаде", у чијим спортским салама смо тренирали, затим прешли у салу студентског центра "Ђачко игралиште" и на крају, 1981. године, када се изградио "Спенс", рвачи су добили стални простор у којем више не морају да доносе и односе струњаче за тренинг - сећа се Тркуља.

Деведесете најуспешнији период 

За новосадско рвање, најуспешнији период биле су деведесете године прошлог века, када су освајане појединачне и екипне титуле и постизани сјајни резултати на међународној сцени. Новосадски рвачи били су учесници Олимпијских игара, освајачи европских, светских, медитеранских и балканских медаља, бирани су за најбоље спортисте Града и Покрајине. У том периоду су рвачки радници Новог Сада били на челу националног Савеза, директори репрезентација, селектори, тренери...

Сећање на те дане не бледи код Рајка Тешановића, успешног такмичара, али још успешнијег спортског директора Војводине, који се средином седамдесетих година прошлог века прикључио групи младића из Буковца, међу којима је био и његов старији брат Ђука, и почео да тренира у клубу Млади радник у средњој металопрерађивачкој школи на Подбари, у којој је наставник Јожеф Миксат водио секцију.

- Наступи нас младића из Буковца за прву екипу, Станка и Драге Максића, Стојана Амиџића, Ђуке Тешановића, Ђурађа Дулића, затим Здравка Зељковића нису се могли прескочити, али оно што је на струњачи демонстрирао Миодраг Прибић, неоспорно најбољи рвач клуба свих времена, била је права виртуозност. Подједнако смо се дивили његовој техници и његовој акробацији коју је за нас приређивао на струњачи приликом загревања за сам меч. Био је идол не само нама деци, већ и свим првотимцима клуба, поред поменутих и Томиславу Дупору, Мирку Кнежевићу, Аци Прибићу, Ујвари Габору, Пери Антонићу, Рајку Ивошеву, Радомиру Прерадовићу, и посебан понос тренера Бранислава Матића.

Тешановић истиче да су тада најважнији мечеви били са Војводином, а да су прави градски дерби чешће добијали рвачи Младог радника, иако су увек тренирали у нешто слабијим условима од градског ривала. Најзанимљивији мечеви дербија, како вели Тешановић, чији победник се није могао прогнозирати су били између Стојана Амиџића и Ковача, Кнежевића и Слободана Поповића, Ђуке Тешановића и Пљуце, Дупора и Ракића, Дулића и Дражића, Миодрага Прибића и Дубовског, Пролета и Аладина, Антонића и Пулисака, Ивошева и Галића, Здравка Зељковића и Зорана Поповића.

- Нашој срећи није било краја када је 1976. године Млади радник у нашој основној школи у Буковцу покренуо рвачку секцију којом је први руководио Драго Максић, под менторством наставника фискултуре Стевана Дражете. Посебна занимљивост је да та секција у континуитету ради и данас после 45 година, што Буковац чини главним регрутним центром талентованих рвача који већ деценијама попуњавају саставе новосадских клубова Младог радника, а касније Војводине и Новог Сада - истиче Тешановић.

Фузија Младог радника и Војводине 

Одлуком Градског Савеза за Физичку културу, 1980. године наложена је фузија Младог радника и Војводине, уз споразум да нови клуб задржи назив Војводина, који су већином чинили првотимци Младог радника и старо руководство Војводине, на челу са председником Божом Опрановићем и тренером Јованом Богићем Пуфиком. Фузија се показала оправданом, јер већ наредне 1981. РК Војводина улази у Прву савезну лигу.

- Нажалост, скренувши пажњу на свој квалитет, неколико истакнутијих првотимаца постају мета и жеља старијих и организованијих клубова из Београда, Крагујевца, Суботице... и клуб након само једне сезоне напушта елитни ранг. Такође, врло рано и неочекивано, 1984. године умире тренер Јован Богић Пуфика.

Тешановић је са свега 24 године, као активан такмичар, преузео упражњено место тренера клуба волонтерски, јер није било редовних средстава за функционисање.

Појачања за историјске успехе 

- Био је то веома тежак период, али нисмо одустајали. Мој брат Мићо, након боравка у иностранству, 1986. године је закупио дискотеку, што је, испоставило се, био прави потез у који су били укључени поједини чланови клуба и почели смо да клуб помажемо и материјално. Тада су се јавиле и веће спортске амбиције.Иступањем сарајевске Босне из лиге, 1991. године, Војводина је попунила елитно такмичење и завршила на седмом месту.

Клуб се из темеља трансформисао у организационом смислу. Слободан Поповић је преузео улогу тренера и оправдао указано поверење марљивошћу и још већим пожртвовањем, као први професионални тренер. Већ 1992. пласманом у плеј-оф и освајањем четвртог места, Нови Сад са својим клубом постаје респектабилна средина. Ту сезону памтимо по победи 6:4 над неприкосновеним Спартаком из Суботице. Управо те 1992. поводом 20 година оснивања РК Војводина, Рвачки савез нам је поверио организацију појединачног првенства државе на којем је Ђорђо Стојичић постао први појединачни државни првак из Новог Сада.

Те 1992. године у Новом Саду смо угостили репрезентацију Југославије, организујући им завршне припреме за Олимпијске игре за Барселону.

Војводину су тада појачали Горан Касум, Зоран Галовић, Ненад Паковић, Небојша Петровић, Владимир Кравченко из Кијева, а затим и Александар Јованчевић из Петриње.

- Јованчевић нам је био најбоље могуће појачање верујући да спортиста тог кова може да освоји медаље за клуб. Прва титула је освојена 1994. године, а затим и 1995. и 1996. У том периоду освојена су и два купа и Суперкуп. Вицепрваци државе били смо 1997. У два наврата као први клуб са ових простора, учествовали смо на Купу европских шампиона, 1996. остварен је пласман у четвртфинале, а 1997. није се отишло даље од првог кола - сећа се Тешановић.

На Медитеранским играма у Тунису 2001. Далибор Бушић је освојио бронзану медаљу, најбољи јуниор Бојан Мијатов је 2000. био првак Европе за јуниоре и бронзани на светском првенству, а 2002. са Студентског првенства у Едмонтону у Канади, са медаљама су се вратили Бојан Мијатов и Милан Марић. Рајко Тешановић је био потпредседник Националног рвачког савеза и спортски директор репрезентације, формирао стручни штаб са Гораном Касумом као селектором и Александром Јованчевићем у улози тренера.

Ацина европска бронза

- АЛЕКСАНДАР Јованчевић је 1997. године у финском граду Коувола освојио бронзану медаљу на Европском шампионату, што је највреднији резултат новосадског рвања. Исте године на Медитеранским играма, Јованчевић је освојио такође бронзану медаљу. Тада је проглашен за спортисту године Новог Сада и за спортисту године Војводине и награђен највишим признањем у области спорта у Војводини, "Спартаковом наградом". Наградом "Јован Микић Спартак" одликован је и Рвачки клуб Војводина као колектив и Горан Касум - каже Тешановић.

Рвање има будућност 

НОВОСАДСКИ рвачи уверени су у још успешније сутра.

- Имамо одговарајућу масовност и одличан третман у градским спортским структурама. Изборили смо се за то да будемо један од значајнијих спортова и промовишемо наш град где год се појавимо, што је општа оцена свих у Србији и на међународној сцени. Имамо стручан и високообразован тренерски кадар, растемо из дана у дан. Рвање у Новом Саду има лепу будућност - каже Јованчевић.

- У нашем спорту било је много успешних људи, а истакао бих Бранислава Симића, Стевана Хорвата, Рефика Мемишевића, Горана Касума, Пају Ивошевића, Драгана Зељковића, Ђорђа Стојчића, Зорана Галовића, Небојшу Петровића, Бојана Мијатова, Далибора Бушића, као и моју маленкост.

Препоручујемо

Фудбал

0 0

КРТИЧЊАЦИ УМЕСТО ТРАВЕ: У Супер лиги Србије фудбалска лопта принуђена да се котрља и по теренима недостојним елитног ранга

23. 03. 2022. у 09:08

Тенис

9 0

УКРАЈИНСКИ ТЕНИСЕР ОПЕТ ШОКИРА ЈАВНОСТ: "Сваки Рус мора да плати за ово"

22. 03. 2022. у 13:28 >> 13:28

Фудбал

0 3

"УОСТАЛОМ, ВИДЕЋЕТЕ!" Драган Стојковић Пикси и Душан Тадић одржали антологијску конференцију "орлова", ово не смете да пропустите (ВИДЕО)

23. 03. 2022. у 14:00

Фудбал

0 2

ДРАМА ЗА САМ ВРХ ТАБЕЛЕ: Партизан и Звезда у клинчу, а ако буду поравнати по бодовима...

23. 03. 2022. у 13:06

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације