ЕКСКЛУЗИВНО! ПОНОСНИ СМО НА СВОЈЕ ПОРЕКЛО: Никола и Лука Карабатић, рукометне легенде, о европском злату, успесима, генима, породици

Одувек смо били поносни на наше порекло, поручују углас, у ексклузивном интервјуу за празнични број "Новости", браћа Никола и Лука Карабатић, планетарне рукометне звезде, легенде овог спорта, француски репрезентативци.

Фото: Горан Чворовић

Момци, чија је мајка Радмила Српкиња из Алексинца, а отац Бранко, Хрват из Даламације, управо су се окитили златном европском титулом и тако додатно обогатили пребогату ризницу медаља. А своје гене не заборављау. Радо, у предвечерје Сретења, с нама деле утиске с недавно завршеног Европског првенства у Немачкој, али и појединости из личног и породичног живота. Пред нама су, не само вансеријски спортисти, већ и предусретљиви и једноставни људи.  

- Било је сјајно на Европском првенству – преноси нам Лука. – Имамо веома лепе успомене, посебно зато што је то био Николин последњи наступ у том такмичењу. Зато смо од почетка пробали да уживамо што више. Не само на утакмицама, већ и у свему што је пратило првенство, укључујући и тренинге и пријатељство. А све се завршило златном медаљом, што је још боље.

Foto: Goran Čvorović

Никола је том приликом оборио и рекорд, са највише постигнутих голова у историји европских првенстава, и то, игром судбине, баш против Хрватске.

- Најдраже ми је то што смо освојили злато. Наравно, било ми је, индивидуално, доста важно што сам постигао тај рекорд, јер треба имати у виду и да се повлачим из активног играња. И ја сам доста уживао на терену, са играчима и са Луком. Велика је ствар што сам могао да играм на том нивоу са скоро 40 година.

Николине бројке су импресивне. Има 21 националну круну из 22 сезоне у три земље и 11 међународних титула! Тешко је то постићи. Уз много рада и труда, потребно је истовремено и да се пуно тога поклопи, да човек буде богомдан.

Фото: Горан Чворовић

- Никада, ујутро кад се пробудим, не мислим о томе шта сам до сада све постигао. Знам да је то невероватно. Када ми неко, као ви сада, спомене колико сам титула освојио с клубовима и репрезентацијом, и сам се одушевим. Веома сам поносан на те резултате. Знам да је то много, премного. Баш зато и не покушавам да размишљам о томе, јер би у супрутном то могло да се "попне" у главу, па да помислиш да си "бог". Нормалан сам лик, спортиста, и покушавам да дам што више од себе на терену.

Иако скромно додаје да по резултатима неће стићи свог старијег брата, Лука такође има велики број признања, 11 националних пехара и пет најсјајнијих међународних. Кад се све сабере, браћа у салду поседују укупно 48 титула. Још две, па педесет!

- Нисмо о томе размишљали на тај начин. Нисам знао за тај податак. Имамо шансе да то "заокружимо", играмо још првенство Француске и Лигу првака, пред нама су и Олимпијске игре... Има неколико прилика за то, али, искрено, не размишљамо о бројкама.

Страст према рукомету синовима је усадио тата Бранко, који је, нажалост, прерано преминуо.

- Захваљујући тати, родила нам се љубав према овом спорту – истиче старији Никола. - Био је велики рукометаш, играо је за репрезентацију бивше Југославије, био је наш тренер, наставник физичког у школи. У приватном животу, тата нам је био велики ослонац и узор. Због њега сам хтео да играм рукомет. Желео сам да буде поносан на све што сам радио и освојио. Пренео нам је искуство, како треба радити, тренирати, размишљати, ако желиш да успеш на високом нивоу. Захваљујући њему и мами, остварили смо све ово. Да је тата играо тенис, били бисмо тенисери!

Фото: Горан Чворовић

А баш је Лука играо тенис, и то све до 18. године! Невероватно звучи податак да је тек с пунолетством прешао на рукомет који је пре тога играо само као дечак.

- Почео сам и ја са рукометом, играо до десете године, а онда променио пут и кренуо према тенису. Имао сам велике резултате, био сам међу најбољим тенисерима у Француској, играо сам и на међународној сцени. Тенис је био велики део мог живота. Веома касно сам прешао на рукомет, али то је дошло из срца. Недостајао ми је. Крио се дубоко у мени. Требало је да му се вратим. На крају је лепо испало. Али, и да није, био бих срећан што сам се вратио рукомету.

Родитељи су им, кажу, увек говорили да, уз спорт, морају да буду добри и у школи.

- То је код нас било природно – објашњава Лука.

А да нису били рукометаши, којим би се спортом бавили?

- У било ком колективном спорту, можда не бисмо били најбољи на свету, али мислим да бисмо свакако били добри. Јер, волимо такмичење, добили смо одличну генетику од тате и маме, борци смо, дајемо све од себе на терену – наглашава Никола.

Француска се поноси њима. Многе занима да ли су се у неком тренутку можда двоумили да обуку дрес земаља свог порекла?

- Нисам размишљао о томе, али сам увек био поносан на своје корене – каже старији Карабатић. - Увек сам, када су играли бивша Југославија, затим СЦГ, па онда Србија, Хрватска, Словенија, БиХ, Македонија, Црна Гора, било која земља из нашег региона, навијао за њих. Осим, наравно, у рукомету за Француску. Мене никада нису звали да играм за друге репрезентације. Почео сам врло рано да наступам за Француску, тако да се у суштини никада нисам питао да ли бих играо за Србију или Хрватску. То питање никада није стигло.

Исто говори и Лука:

- С тим што се још Никола родио у Југославији, а ја у Француској. За мене је српско-хрватска култура била увек присутна, поносан сам на њу. Али, у Француској сам живео, ту сам ишао у школу и никада нисам пред себе постављао ту дилему.

Браћа откривају да понекад причају о томе каква би то спортска велесила била данас Југославија, да је земља опстала.

Фото: Горан Чворовић

- Ух! Шта би то било, и какви би то тимови били! – сумира Лука. - То је невероватно кад се погледа какви су све резултати постигнути. Хрватска је два пута била у финалу светског фудбалског првенства, Србија у кошарци, ту је тенис...

- ... Ватерполо, рукомет, одбојка... За који год спорт да се ухватиш, посебни смо у целом свету – наставља набрајање Никола.

Имају и своје виђење због чега је то тако.

- Реч је о систему, још од малих ногу. Тога нема овде у Француској. За спорт нема толико места у школи. А код нас се од тога почиње – истиче млађи брат.

- Не треба заборавити ни менталитет. Сви смо ми у том региону борци – додаје старији.

Кад могу, оду да обиђу родбину. Једном годишње, отприлике.

- Идемо, у Ниш, Сплит, у нашу кућу у Пољицама код Трогира. Посећујемо породицу. Једримо по Јадрану, то нам се веома допада – каже Лука, док ће Никола: - А у Нишу једемо ћевапе, ајвар и бурек!

Мајка Радмила, коју сви знају по надимку Лала, родом из Алексинца, која је касније живела у Нишу и завршила медицину, данас борави поред Монпељеа и редовно иде у родни крај. Синовима је велика подршка.

- Највећа! Увек је била уз нас, водила нас, била прва навијачица. Велики је део нашег успеха – истиче Лалин најмлађи син.

А мамини специјалитети су посебна посластица.

- Пита са сиром је увек била на столу. Њене пуњене паприке су изврсне, волимо и пасуљ, прженице. Сваки пут када бисмо се вратили из Србије, донели бисмо теглицу ајвара – открива Никола.

И музика коју слушају везује их за порекло.

- Најомиљенији ми је Оливер Драгојевић. Тата га је пуно слушао. Било коју његову песму да чујем, одмах се осетим посебно. Буде ми емоције и велике успомене – вели Лука.

- Волимо и "Бијело дугме". Горана Бреговића често слушамо, били смо на његовим концертима. Обожавамо те песме - додаје Никола.

Новији хитови неких млађих звезда им баш и нису превише познати, а од светских тонова слушају све помало, од електро-музике до рока. Лука и сам свира.

- Помало, гитару. Почео сам пре неколико година, и прилично ми се допада. У слободно време такође пратим и друге спортове. Волим спорт, генерално. А и две кћерке траже пуно времена и пажње – уз осмех каже млади тата.

И Никола доста времена посвећује гледању спортских такмичења.

- Пуно времена проводим и уз јогу – открива нам.

Међу најбољим су светским спортистима, а јесу ли у контакту са нашим мегазвездама Новаком Ђоковићем и Николом Јокићем?

- Јокића нисмо имали прилику да сретнемо – каже Никола. - А Ђоковића сам упознао 2008. године, на ОИ у Пекингу. Хтео сам да се сликам са њим. Отишао сам и питао га, представио сам се, а он ми је рекао: "Легедно, па знам ја ко си ти!". Изненадио сам се.

- Виђали смо га касније и у Токију, на Ролан Гаросу... Понекад му пошаљемо поруку преко инстаграма. Гледамо његове мечеве и навијамо за њега – допуњује Лука.

Фото: Горан Чворовић

Обојица одлично говоре "по нашки", тако смо и разговарали. А знају ли наш језик Николина деца Алек и Нора и Лукина Дева и Дали?

- Трудимо се, и то баш! Када се Алек родио, Никола је настојао да прича с њим. Алек све разуме и говори. И ја са Девом покушавам. Такође све разуме, а помало и прича. Имамо фамилију тамо, и било би чудно када деца не би могла да разговарају с њима. Није увек лако, жене су нам Францускиње, али желимо да сачувамо језик и, ето, успевамо у томе.

Браћа су нераздвојна. Заједно су на терену, али често и ван њега.

- Свакога дана се видимо, на тренингу, а ако је тренинг ујутро, онда се сретнемо и поподне. Доста смо везани, и деца нам се виђају, живимо близу, на пет минута – открива нам Лука.

И поред велике комплементарности, признају да им се понекад догоди на терену да се и "спортски наљуте" један на другога.

- Деси се! Пре је тога можда било више. Никола је мало старији од мене, имао је пуно искуства и увек ми је давао савете. Што више старимо, однос се некако изједначавао. Кад има нешто да се каже на терену, кажемо то директно.

После свега, остало је још само да сазнамо до када ће да играју и шта после тога?

- Завршавам каријеру након Олимпијаде, а онда ћу да сачекам да Лука заврши. Гледаћу га и навијаћу! – одговара, најпре, старији.

- Четири године сам млађи, не знам колико година ћу још играти, надам се још две-три. Имам узор испред себе, Никола игра до четрдесете, можда ћу успети и ја! – закључује Лука.

РУКОМЕТ СА ЛОПТАМА ЗА РАГБИ

Николу и Луку затекли смо на рукоментном тренингу, док су у рукама држали лопту за – рагби.

- Волимо амерички фудбал. Више пута смо ишли да гледамо мечеве. Били смо и ове године, увек нам пошаљу карте – открива Никола.

На тренингу су биле и камере НФЛ, да све забележе. А рагби лопте испаљене из руку рукометаша једнако су се копрцале у мрежи.

"КРСТЕ" МАЛЕ ФРАНЦУЗЕ

Последњих година није реткост да неки малишани у Француској добију имена Никола и Лука, али по нашем правопису.

- Нисам то често виђао, али ако су због нас деци давали таква имена, онда је то, заиста, велико задовољство и част – скроман је Никола.

И Лука наводи занимљивости око имена.

- Овде сам се увек борио да ме зову Лука, по нашем, а не Лика, по француском изговору. И дан-данас се то понекад догоди – не да на порекло млађи Карабатић.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације