Да је као рвач и репрезентативац тадашње Југославије наступио у Монтреалу 1976. године, Војислав Табачки имао би ореол ретко достижних личности у свету спорта, која се на Олимпијским играма остварила у улогама спортисте, врхунског рвачког судије и делегата.
Од могућа фантастична три, остварила су се два, лепа и бајковита сна, трећи, да као спортиста, рвач наступи на Олимпијади у Монтреалу 1976. године, остао је у ризници богатих успомена, седамдесетчетворогодишњег Зрењанинца Војислава Табачког, легенде рвачког спорта и човека који је један од ретких на свету који је учествовао на осам Олимпијада узастопно, од Барселоне 1992. до Атине 2004. године као судија и од Пекинга 2008. до Токија 2021. године, као делегат.
- Као дугогодишњи рвач Пролетера из Зрењанина, у репрезентацији сам наследио сјајног Момира Кецмана и заједно са Дарком Нишавићем обезбедио наступ у Монтреалу 1976. године, али ме је повреда колена спречила и морао сам да изостанем - започиње причу човек који је у богатој каријери обављао и важне функције председника Спортског савеза Србије, потпредседника Олимпијског комитета и помоћника министра за омладину и спорт Србије од 2008. до 2010. године.
Као дванаестогодишњи дечак, 1962. године почео је да долази на тренинге у Рвачком клубу Пролетер, тренер Ђура Халасев “намирисао” је таленат и препознао спортску интелигенцију момка који је уз раме са другарима из клуба Дарком Нишавићем и Миодрагом Торбицом већ четири године касније био стандардни кадетски репрезентативац тадашње Југославије и 1969. сениорски репрезентативац, а у богатој каријери у којој је забележио преко 500 наступа, окитио се бројним титулама и био вишеструки шампион Југославије.
- Некако ме медаље нису хтеле на највећим европским и светским такмичењима, осим бројних освојених на балканским и медитеранским, увек би ме неки малери са повредама снашли, у четири наврата био сам четврти у Европи и пети на свету, изборио сам олимпијску норму за Монтреал и жеља ми је била да то буде круна моје спортске каријере, али ако је за утеху, у Канаду је отпутовао Дарко, мој велики пријатељ, ја сам због повреде колена морао да останем код куће - присећа се Војислав, који је у Зрењанину дуги низ година успешно обављао функцију генералног секретара Спортског савеза града.
Након завршетка рвачке каријере и кратког излета у тренерске воде, на наговор животног гуруа и освајача златне Олимпијске медаље 1964. године у Токију и бронзане четири године касније у Мексику Бранка Симића, 1982. године узима судијску пиштаљку и од тада је неприкосновен на струњачи, са преко двадесет европских и светских првенстава и четири Олимпијаде, у Барселони, Атланти, Сиднеју и Атини, а међу бројним наградама, добитник је Златне пиштаљке, на Светском првенству у Кини 2006. године, која је најзначајније признање Светске рвачке федерације.
Пре него што га је Бранислав Симић наговорио да узме пиштаљку, имао је понуду да буде инструктор у рвачкој репрезентацији Кине за Олимпијаду у Москви 1980. године, али због политичких превирања, Кина је објавила да неће учествовати у Москви и то је само убрзало одлуку да се укључи у судијски посао и за само пар година стекне највеће судијско звање и забележи преко пет стотина излазака на струњачу, у белој, судијској опреми.
- Имао сам ту привилегију да као главни судија будем актер “рвачког рата” Америке и Русије 1996. године у Атланти у обрачуну легендардног руског медведа, Човека експеримента, Александра Великог Карељина и Мета Гафарија - прича Табачки, истичући да је то био дуел снаге, моћи, али и невероватне интелигенције двојице титана рвања и да није нимало лако било судити, уз напомену да је данас рвачким судијама много лакше, јер имају могућност челенџа и ВАР провере свих спорних детаља.
У Атланти после велике борбе, Карељин је дошао до трећег Олимпијског злата, уз једно сребро, девет светских и дванаест европских титула и објаснио тада целом свету да га Човек експеримент зову зато што, мада то многи не разумеју, сваког дана тренира онако како његови противници никада нису тренирали ни дан у свом животу.
- Нисам се уплашио, максимално фокусиран, концентрисан и са начелом у глави да нема ни лево ни десно, него само остати “чист”, исправан, одсудио сам меч како доликује - присећа се Војислав Табачки, уз нагласак да није баш свеједно изађи на струњачу са Карељином, у Америци, а колос из Сибира, тринаест година, од 1987. до 2000. није изгубио ниједан меч.
У златним нитима извезеној ризници успомена, рвачки судија, делегат и контролор суђења из града на обалама Бегеја, памти и бројне друге велике окршаје у којима је делио правду, али и активно проводи пензионерске дане, шетајући, возећи бицикл и подржавајући седамнаестогодишњег унука Алексу, који у Београду покушава да направи кошаркашку каријеру.
Иначе, супруга Радмила некада је била успешна одбојкашица, поникла у чувеној школи Одбојкашког клуба Клек, а одбојком се бавила и млађа ћерка Ивана, док се старија Весна определила за путовање и уживање на бројним светским туристичким дестинацијама, уз такође подршку сину, талентованом кишаркашу Алекси.
- Нема дана да нисам на неком спортском догађају или макар тренингу, често сам у рвачкој сали, где пратим рад и напредовање талентоване генерације Пролетерових беба, у којој су будићи бисери српског рвања, Миолски, Михајловић, Ђукић, Молнар и остали - додаје на крају Војислав Табачки, који у богатој ниски признања, има и награду Јован Микић Спартак, Октобарску и награду за животно дело града Зрењанина, признање
Савеза за физичку културу Југославије за дугогодишње бављење спортом и достојно репрезентовање југословенског спорта, орден Европске рвачке Федерације за допринос унапређења суђења у рвању и орден Светске рвачке Федерације са сребрним крацима за дугогодишљи успешан рад у рвачком спорту.
Веома је поносан на чињеницу да је један од главних “криваца” што је највећи међу великима Александар Карељин прихватио позив и био гост и промотер Европског шампионата 2015. године у Београду, као и на то да рвање, као древни олимпијски спорт, из године у године свемоћно напредује и развија се у правцу све популарније и публици пријемчљивије спортске дисциплине.
БАНЕ МАРТИНОВИЋ РВАЧКИ ИДОЛ
- Осим највећег ривала у каријери, славног Момира Кецмана, кога сам на крају успео са надмудрим и победим, мој велики рвачки идол био је Бане Мартиновић, префињени техничар и геније на струњачи, којег сам успео са победим тушем, на једном од његових последњих наступа - наглашава Табачки.
ГЕЏА ВЕРОВАО У МЕНЕ
- Поред бројних признања и награда, једно од највећих у животу ми је било када је прослављени тренер Љубомир Ивановић Геџа, који је био веома резервисан и није често хвалио рваче, рекао да је штета што нисам могао да наступим у Монтреалу, јер бих сигурно узео медаљу. Гледао сам ту изјаву рано ујутру у директном преносу код куће, након финала, када је Момир Петковић освојио злато и то је сигурно један од најстреснијих тренутака у мојој рвачкој каријери јер нисам очекивао да ће ме споменути.
ОБИЛАЗИ БРАНКА СИМИЋА У ДОМУ У НОВОМ САДУ
Редовно смо у телефонском контакту, за човека који има 89 година, невероватно је како му мозак функционише и сећа се свих детаља, недавно сам га обишао и друштву двојице олимпијаца Момира Рнића и Миодрага Станулова и лепо смо се испричали, присетили се дивних момената са бројних Олимпијада на којима смо били заједно и прослављали њихове медаље.
АКО СИ ШАМПИОН, ИЗАЂИ И ПОБЕДИ
С обзиром на таленат и рвачко знање, тренери су га “шверцовали” да се бори против сениора, мада није имао ни пуних 16 година, а једном приликом тенер Бранислав Симић, мада је имао 74 килограма, убацио га је у категорију 90 кг, уз напомену, шампион си, изађи и победи, све друго је небитно.
ЛЕГЕНДАРНИ филм "Ниске страсти" из 1992. године који је остварио огромну зараду од 352 милиона долара, крио је многе тајне, које публика дуго није знала да би главна глумица, али и редитељ открили непознате детаље иза кулиса. Осатврење је чак стекло и епитет контроверзног.
ПРЕ пар вечери Никола се у доминантном стилу вратио на паркет, а нову сјајну партију најбољег играча данашњице очекујемо у обрачуну Даласа и Денвера који се састају у "Американ ерлајнс арени" од 21.00.
Новак Ђоковић можда није успео да на АТП турниру у Бризбејну заблиста како је то прижељкивао, али долазак у Мелбурн, где се одржава Аустралијан опен, обележавају његове победе: редом су пред Нолетом "пали" Карлос Алкараз, Џек Дрејпер и Александер Зверев, а баш Немац, који је изгубио од Нолета у последњем тренинг мечу, данас је заиграо на самом гренд слему.
ПЕВАЧ Шериф Коњевић имао је инцидент о којем се нашироко писало, када је на једној ромској свадби наводно дошло до непријатне ситуације у којој су он и његова колегиница Надица Адемов нападнути.
РЕЗУЛТАТ није био у првом плану, тако да селектор ватерполиста Урош Стевановић не жали што подмлађена репрезентација на турниру Дивизије 1 Светског купа у Букурешту није изборили пласман на финални турнир од 11.до 13.априла у Котору. Девето место сигурно никад неће задовољити кормилара „делфина“, али му је показало на кога може озбиљно да рачуна у новом олимпјском циклусу.
НБА рат Дрејмонда Грина и Јусуфа Нуркића се наставља. Кошаркаш Голден Стејта прокоментарисао је недавни сукоб поменутог репрезентативца Босне и Херцеговине и Нађија Маршала.
У ГОДИНАМА препорода репрезентативног фудбала у Србији, једна ствар је досадна као кијавица и кашаљ. Навијача нема на трибинама стадиона у домаћим клупским такмичењима и многима је један од првих одговора на питање "зашто навијате из фотеље" - "нећемо да гледамо фудбал који је пун лошег суђења"!
Коментари (0)