Доминатно и самоуверено, какав је на стручњачи од када је у петој години први пут закорачио, Урош је у категорији 82 килограма, у финалу савладао ривала, Кристофера Ковача, техничким тушем, већ у првој рунди и окитио се шампионским ловором.
Општи утисак и признање, из авиона уочљиво, да је најперспективнији и најбољи млади рвач Србије, дошло је као јагода на торти са шлагом и определило Уроша, да поред анатомије коју спрема за јануар 2025. године, настави још јаче, ка остварењу сна.
- Велика ми је жеља да постанем стандардни сениораки репрезентативац Србије, а анатомију обожавам и намерно сам је оставио за крај испита из прве године, како бих јој се у зимској паузи, посветио са великим пијететом и страшћу и добио највишу оцену - искрен је Урош, који скоро свакодневно колима путује на предавања у Нови Сад и увече се враћа на тренинге.
- Није ми ни мало тешко, док возим, а деоница није велика, пустим мисли, уживам и релаксирам се, како бих што спремнији и максимално концентрисан, дочекао сваки вечерњи тренинг у Пролетеровој кући, у Дому борилачких спортова у центру Зрењанина - наставља Урош, уз напомену да је крај сваког дана резервисан за учење.
Уз апсолутно разумевање својих родитеља, Душанке и Далибора, подршку да истраје и када је најтеже, пружа млађи брат, тринаестогодишњи Алекса, који је талентом, такође већ стекао статус младе рвачке наде Пролетера.
Изузетно надарена генерација Пролетерових рвачких беба, у којој су поред Уроша и Јован Миолски и Андрија Михајловић, одлични студенти права, затим Бранко Ђукић и Давид Молнар, који је на Техничком факултету Михајло Пупин, очекивано је изазвала позитиван бум на рвачкој сцени Србије и са вишегодишњим сениорским стажом, обезбедила сијасет успеха и радости клубу из града на обалама Бегеја.
Једну од жеља да као екипа постану најбољи у Србији су већ остварили, полако се испуњава и сан да обезбеде место стандардних репрезентативаца, а сан који још дечачки сањају, је да се домогну Олимпијских одличја и слушају химну Србије са победничког постоља.
- То је наравно сан сваког младог спортисте који се свакодневно суочава са реалним изазовима савременог спорта, напорних тренинга и ко у томе тријумфује, направио је велику ствар - констатује Урош Лечић, не скривајући да би био пресрећан да се нађе на златној грани Олимпијских игара у ближој будућности, али и светских и европских највећих надметања.
- Веома концентрисано следим визију и поимање спорта, обожавам да радим и тренирам и највећа ми је жал када сам спречен да се појавим на струњачи - наставља Урош, уз осмех присећајући се почетака и дечачких дана, када му је највећа казна била, са због неког несташлука, не може на тренинг.
- Реч тренера, за мене је закон, он ми је као отац, а клуб породица и светиња изнад свега - додаје најбољи млади рвач Србије.
СА ПЕТ ГОДИНА ЗАКОРАЧИО У СВЕТ РВАЊА
Као изузетно живахног дечака у маштовитом свету Нинџи, отац га је редовно доводио на рвачке мечеве садашњег тренера Ђорђа Миолског, покушавао је код куће на тепиху да “скине” његове склопке и успевао и то га је усмерило, већ у петој години да заволи рвање и када је кренуо у први разред, већ је озбиљно тренирао.
ПРОСЛАВА ТИТУЛЕ
Договор којег се придржавају, подразумева велику журку у зрењанинском клубу Фабрика, којом ће чланови брилијатне генерације Пролетерових рвача, достојно прославити другу звездицу и двадесету шампионску титулу, првака Србије.
БУДУЋИ КАРДИО ХИРУРГ ПРИМАРНА ОПЦИЈА
Очигледан пример да врхунски спорт и књига, могу оод руку је Урош, који без проблема полаже испите на Медицинском факултету, не пропуштајући ни један тренинг, а жеља му је са уз грб националног тима, једног дана постане кардио хирург или ортопед.
Пратите нас и путем иОС и андроид апликације
Коментари (0)