ЖЕНСКИ ОБИЛИЋ: Анђела Бранковић, девојка којој се Србија диви и од које има толико да научи, за "Новости" о светском чуду које је направила

Александар Илић

30. 03. 2025. у 14:24

Женски бокс у Србији је у експанзији, а у Нишу је исписао историју златним словима. Српкиње су освојиле пет бронзаних и једну златну медаљу на Светском првенству, ону најсјанију и шампионски појас понела је Анђела Бранковић. Рођена Новосађанка пример је колико напоран рад и пожртвовање могу да се исплате, а у разговору за "Новости" открила је и једну тајну, и детаље из каријере, али и чиме би се бавила да није боксерка, као и ко је најзаслужнији за њен повратак у ринг.

ЖЕНСКИ ОБИЛИЋ: Анђела Бранковић, девојка којој се Србија диви и од које има толико да научи, за Новости о светском чуду које је направила

Анђела је рођена 1998. године. Међутим, не ради се о "обичној" девојци. Живот је није мазио, о чему је већ све речено.

"Женски Обилић", како је зову, са поносом је на грудима носила грб Србије и донела нашој земљи прво златно одличје у историји женског бокса.

АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

Видело се након свега колико јој је то значило. Није могла да сакрије сузе, сломила се на подијуму, бризнула у плач... Подршку јој је са трибина пружало неколико хиљада Нишлија који су је здушно бодрили, а она им се после одужила на невероватан начин.

Сликала се Анђела са сваким ко је то затражио, попричала, са неким малишанима у нишком Чаиру разменила је и поклоне. Не зна се коме је то више значило, будућности српског бокса која јој је пришла након финала или њој - за све је имала времена.

АДМИРАЛ БЕТ ВАМ ПОКЛАЊА
--> БОНУС КАКАВ СТЕ ЖЕЛЕЛИ <--

Две недеље касније Анђела је у разговору за "Новости" сумирала утиске, а руку на срце, открила је да се нису још увек сасвим слегли.

Без Бога - ништа

Вера у Бога нешто је што је није напустило кроз живот, припреме у Будви користила је да често посети цркву Светог апостола Томе.

- То је било моје уточиште сваког јутра на завршним припремама у Будви. Обилазак ње је постао део моје јутарње рутине и време које одвојим како бих га провела сама. Духовно уздизање је нешто што ми је дошло временом као потреба да испрати мој физички развој. Као што свој интелект градим читајући и едукујући се тако исто сам кроз одређена предавања схватила да је потребно и да се духовно као личност уздигнем на виши ниво. Вера је нешто ирационално, да се тако изразим па ми је заиста тешко да вербализујем та осећања која се у мени буде у кључним моментима, али и свакодневном животу када видим "доказе" вере. Сигурно је да је имала огроман утицај јер како да постигнем оно што желим уколико не верујем у себе? Знамо да је Бог у свима нама, па тако и у мени, почела је Анђела разговор за "Новости".

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

Објава коју дели 💎 (@andjela_brankovic)

Оно што је било посебно занимљиво је да у репрезентацији нема сујете. Све чланице националне селекције бодре једна другу. Тако је највећу подршку током финалног меча Анђела имала управо од чланова националног тима.

- Моје саборкиње су пре свега велики људи, а доказ тога јесте управо то на који начин једне друге бодримо из потеза у потез. Оно што јавност често не види, то је она подршка коју ми пружамо једна другој и на тренингу, на спаринг мечевима и у неким животним недаћама, као и свакодневним приликама. Формирале смо се као породица, а не само као тим, саживеле једна са другом и сигурна сам да ћемо из такве једне здраве атмосфере направити још веће резултате.

Селектор Мирко Ждрало један је од најзаслужнијих за твој повратак у ринг?

- Већ од првог нашег контакта, да се вратим боксу, и начин на који је са мном поступао и разговарао да би ме убедио и разрешио свих мојих недоумица, видело се да је то човек који заиста када нешто зацрта то ће и да оствари, чак и када околности делују немогуће. Њега краси веома добар осећај и интуиција када ми се јаве одређене идеје које желим да спроведе у дело. То просто можемо видети и на основу тога како је до сада вођена каријера наше Саре (Ћирковић прим. аут), наше најтрофејније боксерке. Они су практично утабали нама пут и Србију прогурали на победничке тронове у женском боксу. Сада смо сви сведоци како функционише наша репрезентација и какве резултате прави.

Застала је па додала...

- Имам завршен факултет спорта и физичког васпитања и поседујем заиста добру основу, теоријско знање и праксу да могу да препознам методологију која се примењује као и разлоге зашто се баш одређена ствар у одређеном моменту примењује. Врло лако увиђам мане и врлине туђег рада, вођена претходним искуством и знањем. Будите сигурни да се не бих тек тако одрекла свог тадашњег живота и дала у руке неком ко је нестручан и за кога не сматрам да ме својим радом и нашом сарадњом на свим пољима не може довести до врхунских резултата.

Упех? Ово је тек - наслов!

Емоције у Нишу није могла да сакрије. Цео свет видео је њене сузе током интонирања химне Боже правде. Две недеље касније открива како гледа на историјски успех.

- Морам да признам да је то био величанствен моменат. Ја речима и даље не умем да га опишем. Неизмерно сам захвална Богу на томе што сам имала прилику да га проживим. Тада милион помешаних емоција и мисли, а сада... Није ни сада другачије. Полако али сигурно ређам и слажем утиске сваког момента са такмичења и морам да признам да и данас нисам најсвеснија шта смо то ми направиле. Емотивна сам премотавајући слике у глави, нисам још спремна да прегледам ни мечеве, ни свечану доделу, требаће ми времена. Људи кажу да смо исписале историју; искрена да будем: Мој тренутни осећај јесте да смо тек ставиле наслов.

Занимљиво је да је светска шампионка боксом почела да се бави из ината, а остало је историја...

- Женски бокс готово да није ни постојао у Србији у време мог одрастања. Играла сам одбојку у том периоду и тачно се сећам, била сам други разред средње школе. Другарица из разреда са којом сам се баш интензивно дружила кренула је да тренира бокс, кроз пар опаски испровоцирала је у мени инат да се ја појавим у боксерској сали у жељи за доказивањем. Тренирала сам упоредо оба спорта. Међутим, како је времео дмицало и како сам се отиснула и у прве спаринге, мени се свидео тај концепт индивидуалности у рингу, где мој успех или неуспех зависи само од мене и никог другог. То је било моје размишљање тада, сада сам скроз другог става - али хоћу да назначим да ми је у том моменту значајно било да моје одрицање не може да поквари колегиница из мог тима, нити да ме неко криви због моје грешке.

Највећа подршка Анђели Бранковић долази из породице и од најбољих другарица.

- Незахвално би било да кажем да моји родитељи нису моја највећа подршка... Али, рећи ћу да ја највећу подршку ипак осетим од две моје најбоље другарице Милене и Љубице. Милена је такође наша успешна репрезентативка, а Љубица се рекреативно бави боксом. Оне знају сваки мој кутак и од њих осећам највећу подршку, потовото што кроз неки процес пролазе заједно са мном на овај или онај начин. Оне су моја највећа подршка за све у животу.

Открива чиме би се бавила да није одабрала боксерски пут у животу.

- Да нисам боксерка вероватно бих наставила да се бавим тренерски мпослом којим сам се бавила пре повратка у бокс. Била сам персонални тренер, али сам се опробала и раду на физичкој припреми бораца. Свидело ми се и видела бих себе у улози кондиционог тренера врхунских боксера. Свакако, радла бих нешто уско везано за спорт.

Откривање једне тајне

Читаоцима Новости открила је и нешто што никада до сада није јавно рекла.

- Нисам никада јавно рекла, а ретко када и показала, а то је да заиста умем добро да плешем (смех).

А сад - да префарба медаљу

Бронзана на Европском првенству, па златна на Светском, какав је даљи пут Бранковићеве, размишља ли о Олимпијским играма у Лос Анђелесу?

- Из перспективе времена, доста има до Олимпијских игара, иако из перспективе тренажног процеса то није много времена. Али, ако посматрамо да ћемо до Лос Анђелеса 2028. године сигурно имати бар по једно континентално и Светско првенство; хијерархијски гледано прво бих волела да префарбам бронзану медаљу са Европског првенства у златну, а затим да потврдим златну са Светског првенства. То би био одличан темељ да се на највећој спортској смотри отиснем у поход на злато.

Људи прво виде гард, али...

Бранковићева открива како описује себе, а како је виде други...

- Врло сам једна весела и позитивна особа, пуна амбиција и спремна да за њих доследно радим. Дисциплинована, испрограмирана и детаљна. Мислим да то и сви други могу да виде чак и ако ме не познају дуго или дубље. Оно што знам јесте да људима први утисак обично буде као да сам нервозна и са подигнутим гардом, али то је смао мој намрштени израз лица који још увек не успевам да контролишем.

Надимак који Анђела носи јесте "Женски Обилић".

- Да, какав надимак... Познавајући историју српског народа и чињеницу да сам из клуба који носи име "Обилић", заиста се надам да сам успела да оправдам и заслужим тај надимак. Оно што је сигурно, јесте да ћу и у будућности наставити да радим како бих га заиста оправдала.

Анђела има несвакидашњу, филмску животну причу, о чему су "Новости" писале у посебном тексту... Открива нам кога би одабрала да је глуми у филму "Анђела Бранковић".

- Заиста ми је тешко да се одлучим за једну глумицу, међутим да ставимо да је бокс центар мог живота - а по улози Исидоре Симијоновић у серији "Убице мога оца, ја бих одабрала баш њу.

За младе који пролазе кроз проблеме

Имала је на крају поруку за младе, посебно оне који пролазе тежак период живота.

- Слушајте унутрашњи осећај. Много људи заиста ће из најбоље намере да вам уделе савете и буду вам подршка, или можда не... Треба их ценити и поштовати због тога. Међутим, онај унутрашњи осећај који се јави унутар стомака, иза грудне кости, то је оно што сте ви и што треба да слушате. Живот вам можда неће бити лакши, али ће сигурно бити ваш, аутентичан и сваки успех који постигнете имаће још већу вредност, закључила је Анђела у разговору за "Новости".

БОНУС ВИДЕО: СУЗЕ КОЈЕ СУ ОБИШЛЕ СВЕТ: Анђела Бранковић и химна "Боже правде" после светског злата