"ДРМАЛА" МЕ ТРЕМА ЗБОГ ДРЕСА СРБИЈЕ : Андреа Лекић о последњем мечу у дресу женске рукометне репрезентације Србије

ВРАТИЛА се, на импресиван начин помогла рукометашицама Србије да изборе СП и – најавила крај каријере. Андреа Лекић је у четвртак поподне шокирала јавност објавом на Инстаграму да ће трчати за лоптом до јуна. Једна од најбољих рукометашица света, која 6.септембра пуни 38 године, је поносна и пресрећна што је на свом, ненајављеном, опроштају од најдражег дреса у величанственом амбијенту у Бору заједно са другарицама елиминисала Словенију и извадила карту за Холандију и Немачкој. Али, тамо ће бити у некој другој улози.

FOTO: M. Vukadinović

Андреа је прилику да последњи меч за Србију памти по великој победи добила тек када су челници РСС у Будимпешти Драгану Цвијић и њу замолили да помогне девојкама у баражу за СП. Тада је признала колико ју је болело када су је пре четири године отписали из репрезентације.

- Мени је срце заиграло када су ми донели дрес са мојим бројем седам. И Драгани и мени ишле су сузе, знам да су ишле и Катарини Крпеж, која се такође вратила. То говори колика је та емоција, колико је усађено дубоко у нама, колико нам је недостајало да је пренесемо на терен - прича за "Новости" Андреа.

НАЈВЕЋИ БОНУС ЗА ОНЛИНЕ КЛАЂЕЊЕ - САСТАВИ ТИКЕТ БЕСПЛАТНО

Славна рукометашица је зато пресрећна и поносна због тријумфа над Словенијом, јер ће деул памтити и по томе да је последњи гол на утакмици био и њен последњи у репрезентацији.

- Биле смо свесне тежине задатка, нисмо биле фавориткиње у баражу, јер су резултати говорили да су Словенке у благој предности. Зато је за нас ово велики успех, који се огледа у невероватној атмосфери, пуној хали, јер је наша мисија и да анимирамо што више девојчица да се баве рукометом.

НАЈВЕЋИ БОНУС ЗА ОНЛИНЕ КЛАЂЕЊЕ - САСТАВИ ТИКЕТ БЕСПЛАТНО

На терену се видело како изгледа Србија са Андреом,а како без ње:

- Осећала се мало туга за тим пропуштеним годинама, али опет шта је било, било је, не треба гледати у прошлост, нема ништа од тога.

Јавност је годинама била у заблуди да се Андреа опростила од репрезентације...

- Године одавно нису мерило квалитета. Ја и даље играм на врхунском нивоу и такмичим се у најелитнијем клупском такмичењу и јуришам на све трофеје. Мени је жао, сматрам да је одлука Савеза да се подмлади репрезентација дошла изузетно рано. Нарочито што је стављен терет на плећа девојака из домаће лиге, да играју велика првенства без одређеног искуства. Нас су се лако одрекли, а ја никада јавно нисам рекла да се повлачим из репрезентације. Али, нисам имала снагу да бијем унапред изгубљене битке. Уосталом, томе се није придавао значај и тек када смо се вратиле прочуло се да то није био наш избор - подвлачи Лекићева.

У Бору је после тријумфа над Словенкама рекла да се рукомет у Србији воли и да је жив. Зашто?

- Није био жив претходне три, четири године, нисмо пролазили групе, завршавали смо 18, 19, 20. на првенствима. Систем у српском рукомету није постојао... Важно је успоставити систем и градити га на резултатима, привлачити децу. Ми немамо базу, немамо тај квантитет да бисмо извукли квалитет, а то је неопходно у сваком спорту. И то је оно што рукомету недостаје. Да бисмо засијали као 2013, када смо биле друге на свету, морамо да погледамо шта је то што нама будућност доноси. Имамо јуниорке и кадеткиње које за сада већ имају лепе назнаке за једну лепу и блиставу будућност.

Била је веома узбуђена када се вратила у репрезентацију:

- Имала сам невиђену трему. Чак и пред пријатељске утакмице са Северном Македонијом. Прва утакмица после четири године и повреде била је веома емотивна и тешка. Не само мени, него и осталим девојкама које су се вратиле. Та емоција према дресу је нешто неописиво и немерљиво, да делиш радост и енергију са својим народом не може да се пореди ни са чим - усхићена је Лекићева.

А какав је био сусрет са девојкама...

- Нисам изгубила ту нит, тај контакт са њима. Али, опет је другачије када проведете дане заједно. Живеле смо тако седам дана и не само по мени, већ и по њима, то су најлепших седам дана последњих година. То су њихове речи, не моје. Мени је срце пуно, оне су ми недостајале, верујем да смо и ми њима недостајале.

Примећује Андреа да су рукометашице последњих година изгубиле самопоуздање:

- Када нема добрих резултата нормално је да човек почне да сумња у себе. Све оне полако заузимају водеће улоге у својим клубовима, у Европи. То је битно, требају нам такве играчице са таквим интернационалним искуством, онда ће репрезентација добити на тежини. Није лако изградити самопоуздање, које се брзо губи. Сада са тим првим осмесима и са тим првим победама полако се померамо. Ја кажем да је корак у овој причи за нас велики, гигантски. Када дуго немате осмех на лицу после тих првенстава и утакмица, за почетак је важно да се осмех врати и да полако градимо на томе позитивну причу. За сада немамо право да кажемо – циљ је медаља, али треба тежити да будемо све бољи.

Нема сумње да ће Лекићева девојкама много помоћи и ван терена. Уосталом годинама има свој камп у којем је била и Јована Јововић.

- Јована је "моје дете". Била је код мене у Aкадемији, ја сам учествовала у њеном путу, развоју и неизмерно сам поносна у шта стасава. Из године у годину је све боља. Сигурна сам да ће бити лидер репрезентације. Сада је време да се преузме већи терет, способна је за велика дела и способна је да буде прави пример и узор младим рукометашицама.

Живим свој сан

И ОВЕ године Андреа ће заједно са Драганом Цвијић Васкрс "прославити" на терену. Ференцварош у недељу у гостима игра прву четвртфиналну утакмицу Лиге шампиона против данског Одензеа...

- Желимо да се пласирамо на Ф4 Лиге шампиона крајем маја у Будимпешти, да освојимо титулу првака Европе. Конкуренција је жестока... Тешко је када нисте са породицом, али смо навикле да немамо празнике. Радимо оно што волимо највише на свету, ја живим свој сан, живим живот који волим. Не може човек да има све, а ја сам захвална на свему - прича Лекићева.

Четврт века са лоптом

ОВЕ године биће 26 лета од када је почела да игра рукомет у ОРК Београд. Носила је и дрес Радничког, а од 2007. је у иностранству, када је појачала словеначки Крим... За то време била је најбоља рукометашица света, клупски првак Европе на вечној листи је трећи стрелац Лиге шампиона.

- Захвална сам на свакој секунди. Последњих година размишљам колики је благослов што сам здрава и што се осећам срећно, да је рукомет место у којем сам она права ја. Не постоји место где се осећате испуњеније, срећније, поготово после великих резултата, када кажете себи "вредело је" - истиче Андреа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације