ИГРАЋУ ДОК МЕ ЖЕЛЕ:Страхиња Рашовић са истим жаром игра и тренира као што је чинио на почетку богате каријере

ГОДИНЕ су само број, често воли да каже Страхиња Рашовић. Један од наших најбољих ватерполиста 9. марта је одувао 34.свећицу, али је и даље посвећен, вредан, мотивисан и гладан успеха као на почетку каријере. Трофејни "делфин" се доказује из дана у дан, свестан да се од славе не живи, да се успеси брзо архивирају.

foto milos vukadinovic

- Чак и Европско првенство у Београду, које завршено пре три месеца, доживљава се као далека прошлост. Емоције су спласле, али и даље се хвалим европским златом, тај неки понос и даље стоји у мени и мислим да ће стајати увек, јер је било код нас, у нашој "Арени" и заиста је то такмичење за мене било у рангу Олимпијских игара. Јер, дешавало се у нашем граду, пред нашом публиком и зато ћемо га памтити вечно - истиче у разговору за "Новости" Страхиња Рашовић.

Бомбардер крагујевачког Радничког је и пример упорности, јер се дуго борио за место у најјачем тиму Србије. Осетио је све чари спорта, било је и радости, али и туге. Поносан је на два олимпијска и једно европско злато са репрезентацијом.

- Свака титула је филмска прича. У Токију 2021. године је било посебно, јер су то биле моје прве Олимпијске игре и одмах злато. У Паризу такође, јер смо 2024. турнир освојили на начин на који смо га освојили. Посебан је и Београд, пошто смо играли у "Арени", све очи су биле упрте у нас. Три најлепша такмичења у мом животу - каже старији од браће Рашовић.

Не крије Страхиња и да је било тешко после Токија, када су уследиле сушне године што се националног тима тиче...

- Патња је била велика, пет такмичења заредом без медаља и нормално је да човек почне да сумња у себе. Али, дубоко у себи веровао сам да ће да дође нешто и то је дошло у Паризу, где смо се вратили на победничко постоље - каже Страхиња.

Члан идеалне поставе на ЕП 2026. у Београду не види велику разлику између наше најтрофејније генерације и садашње...

- Они су били препознатљиви по свом заједништву. Али, и ми се, само на неки свој, другачији начин, држимо. Иста је кохезија, атмосфера, један за другог у сваком моменту, све што гради тим. То су имали они, сада имамо и ми - подвлачи Рашовић.

Страхиња је препознатљив као убојити стрелац...

- Тренер ми никад није рекао да је мој задатак да дајем голове. Тачно је да ме то томе сви препознају. То је лепо, али... Када дајете голове сви вас воле, величају, али ако на две утакмице не затресете мрежу одмах иду лоши коментари. Тако је и у другим спортовима. Тај голгетерски учинак не може увек да буде на највишем нивоу, иде горе-доле, неће лопта стално у гол. У суштини, ја то видим као борбу са самим собом, самопоуздањем...

Последње секунде на утакмици су специфичне, сви се питају шта играчу пролази кроз главу у тим најважнијим тренуцима...

- Ако ватерполиста размишља да ли ће да промаши, онда ће сигурно то да се деси. Најбоље да се ништа не размишља, него само да се игра. Бар се ја тиме водим. Немам времена за друге мисли, поготово када је утакмица неизвесна. Немам времена да размишљам у стилу шта ћу када ми дође лопта, шутнем и промашим. Јер, се све тако брзо дешава, реагујете на ситуацију... С друге стране, када си млад, машташ, као ја, да даш победнички гол, да си првак у нечему. Као, онај чувени, победоносни гол Игора Милановића из 1986, у финалу Светског првенства у Мадриду против Италије. Машташ, машташ и све се оствари - каже Рашовић.

Такви тренуци више су последица дугогодишњег рада, него среће...

- Иза тога је вишегодишњи, посвећени рад, што разликује врхунског играча од доброг. То прави разлику у спорту, тако се постаје шампион света, олимпијски победник. Филип Филиповић против Шпаније на Олимпијским играма у Токију није срећно дао гол, већ је то урадио, јер то има. Исто важи за погодак у последњим секуднама Николе Јакшића у Паризу против Грчке, мог брата Виктора против Шпаније у "Арени"... Није то срећа, Виктор шутира тако већ 20 година. Само што је тај моменат специфичан, јер носи огроман терет и одговорност. Али, то могу само највећи да ураде - објашњава Рашовић.

Спортисти играју све дуже, а докле мисли Страхиња да буде у базену...

- Колико ме буду желели! Осећам се добро, мотивисано, волео бих да моју репрезентативну причу заокружим са Олимпијским играма 2028. у Лос Анђелесу. Време ће показати да ли ће бити тако. У суштини, видећу како се осећам.

Пре Лос Анђелеса је Светско првенство 2027. у Будимпшети и прилика да се обједине све три круне.

- Има много времена до тада да се припремимо. Сигурно је да ћемо се сви ужелети тога, јер до следећег лета нема великог такмичења. Србија у ватерполу увек иде на златну медаљу, и тако ће бити и тамо када будемо отишли.

Сматра Страхиња да су Мађарска и Србија две највеће ватерполо силе на свету.

- Не само по резултатима, гледам и друге ствари, као на пример натурализовања страних играча. Мислим да смо они, Грци и ми једине три репрезентације у свету које немају странце - каже Рашовић.

На опаску да неко може да му каже да у нашој селекцији има играча из Црне Горе узвраћа:

- Могу да кажу, али када су они рођени, били смо у једној држави...

И објашњава Страхиња зашто није за то да странци заиграју за Србију:

- Имамо традицију, и та традиција треба да се поштује. Треба нам добар рад са младима да изнедримо нове шампионе, тако је било увек код нас. Ето, на пример, позове мене Шпанија и ја треба да узмем место неком момку од 20 година, који је прошао све репрезентативне категорије, сања неки свој сан и дође му неки Страхиња из Србије и узме му место. То је по мом мишљењу тотални апсурд. Зато Мађаре и нас изузетно ценим и скидам капу. Јер, данас је то постало нормално. Буди поносан, које год си националности, твоја земља има најбоље што има и то је то. А ми бар имамо ватерполисте и традиција нам је таква да је морамо сачувати - подвлачи Рашовић.

Услови у Београду очајни

НАЈВИШЕ клубова код нас је из Београда, а базена у престоници све мање...

- То брата и мене прати од тинејџерских дана, када се 2010.године појавио проблем са кровом "Ташмајдана". Тренирали смо тада на Бањици, у Обреновцу. Данас је та Бањица у лошем стању, "25. мај" на Дорћолу не ради. Има много ватерполо, пливачких, синхорних клубова и сви раде практично на два, три базена. Ту су и скакачи. Када има много клубова сви добијају мало простора. А разлика је када 20 деце вежба у 20 или 30, чак и 40 метара. Као мали то нисам разумео, касније ми је било јасно - каже Рашовић.

Лето са породицом

СТРАХИЊА је срећан што ће коначно ово лето провести са породицом, супругом Јеленом, кћеркама Калином и Чарном.

- Први пут од 2012. године имаћу слободно лето. То много значи и мојој породици. Чудно нам је, али смо већ испланирали цело лето, биће нам лепо. Женама спориста никад није лако, хвала мојој супрузи на свему - истиче Страхиња.

Историја да се понови

РАДНИЧКИ из Крагујевца није специфичан само по томе што је окупио већину репрезентативаца, већ и што у својим редовима има шесторицу играча (браћа Рашовић, Прлаиновић, Ранђеловић, Душко Пијетловић, Вапенски), који су са Црвеном звездом 2013. освојили Лигу шампиона.

- Виктор и ја расли смо уз Андрију и Душка те две сезоне. Они су били и остали велики играчи, а ми постали. Сада смо сви заједно у Радничком. Срећан сам због тога и што Раднички има овакву екипу. Историја би могла да се понови, прижељкујем да Раднички освоји Лигу шампиона. Са овом екипом било би то спектакуларно - истиче Рашовић.

Препоручујемо

Остали спортови

0 3

Русија је згрожена! Не може да верује шта су урадили Турци (ВИДЕО)

30. 04. 2026. у 19:38

Тенис

0 5

Карлос Алкараз се коначно појавио у јавности! Сви су одмах спазили један детаљ на његовој руци (ФОТО/ВИДЕО)

30. 04. 2026. у 19:17

Фудбал

0 2

Трансфер земљотрес! Арсенал хоће да купи фудбалера Црвене звезде, милиони стижу на Маракану?! (ВИДЕО)

30. 04. 2026. у 18:07

Фудбал

0 7

Иран је јутрос био запањен, а сада је Трамп у шоку! Ово уопште није очекивао

30. 04. 2026. у 18:41

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације