Тенис

ЕМОТИВНА ИСПОВЕСТ МАРКА ЂОКОВИЋА: Хтео сам да будем као Новак, то ме уништило

Новости онлине

20. 04. 2021. у 13:48

НИЈЕ лако бити брат светски познате личности. На први поглед је то "идеална ситуација" - већ је неко уместо вас одрадио све што треба, на вама је само да убирете плодове. Марко Ђоковић има животну причу која такве ставове о породицама познатих демантује.

ЕМОТИВНА ИСПОВЕСТ МАРКА ЂОКОВИЋА: Хтео сам да будем као Новак, то ме уништило

О болним животним тренуцима он је отворио душу за шпански "Ел Мундо".

И, та његова прича почиње овако:

"Он воли да привлачи пажњу. Што, са 187 цм висине, није баш лако. 'На тениском терену нисам био стидљив ни најмање, али ван игралишта волим да будем мало... повучен, ако ћемо искрено', каже нам Марко Ђоковић на савршеном шпанском.

Живећи у Марбељи већ годинама, где ради са Пепеом Имазом у Пенте Романо тениској академији, средњи син Дијане и Срђана Ђоковића је провео половину свог живота (напуниће 30 ове године) путујући по свету са рекетом. 'Када сам имао 14 година, отац ми је понудио да изаберем - студирање или играње тениса. Изабрао сам ово друго и тако отишао у Валенсију, на акамедију, па се вратио у Србију на неколико месеци, да бих се потом сместио у Немачкој', наставља.

Напуштање породичног дома тако млад за њега је било, како каже 'тешко исксутво, на почетку, али и прилично обогаћујуће које ми је помогло да узрастем'. Ослањајући се само на себе 'постао сам одрасла особа много брже него нека деца мојих година'. Марко Ђоковић додаје да, на неки начин, тенисери живе 'у мехуру, иако, реално, сада цело човечанство то тренутно чини", смеје се.

Али, остајање у професионалним водама доноси много више одрицања него што ми можемо да замислимо.

'Посвећујући себе тенису, као и било ком другом спорту, изискује много жртвовања. Морате да одустанете од многих ствари како бисте се фокусирали на оно што се дешава на терену. Они који могу да тренирају у својим родним крајевима су прилично срећни, али други, попут мене, морају да напусте породице и пријатеље врло рано, како би провели животе путујући сами с једног места на друго, по читавој планети. То је, без икакве сумње, негативна страна. Али, са оне друге, упознате многе дивне локације и многе дивне људе'

Дно је дотакао када је имао 23 године.

'Патио сам много јер сам сву своју срећу уградио у сан о остваривању успеха на терену, а они нису долазили. Да ствари буду још горе, имао сам поред себе особу која то јесте остварила, мог брата Новака, а ја сам био опседнут остваривањем истих тих ствари. Ипак, резултати нису долазили и ја сам био несрећнији сваког дана све више и више. Могло би се чак рећи да сам губио свој живот'.

Готово у даху је додао:

'Нисам могао да издржим то више. Био сам у врло лошем стању, а нисам дозвољавао себи да то и испољим, јер нисам желео да други мисле да сам тако слаб. То је, нажалост, веома уобичајено. Многи људи који пате емотивно то и крију јер се стиде тога'.

Сав тај задрражни бол се испољио на терену.

'Покушавао сам, јако сам покушавао, да сакријем осећања све док не дођем на терен, а онда су сва та патња, бол и бес, излетели напоље. Не можете тамо ништа да сакријете. Оно што сте у животу - то се види на тениском тереу. Зато тенисери, чак и кад људи то не воле да виде, протестују на игралишту или сломе рекет, то и чине јер носе то у себи'", пренео је "Ел Мундо" речи Марка Ђоковића, који се од патње опоравио у Шпанији, где сада успешно живи и ради.

(Блиц)