Србија

ВУНА САМО ЗА БАЦАЊЕ: Власници стада у Пиротском крају годинама продају једино јагњетину и сир

В. ЋИРИЋ

21. 01. 2023. у 12:30

РЕТКИ власници стада у пиротском крају већ годинама кубуре са вуном коју, једноставно, нема ко да откупи.

ВУНА САМО ЗА БАЦАЊЕ: Власници стада у Пиротском крају годинама продају једино јагњетину и сир

Зато многи ову драгоцену и природну сировину - после вишегодишњег чувања на таванима и у подрумима - једноставно бацају, или је једноставно оставе тамо где током пролећа "шишају" своја стада.

- Донедавно сам на тавану чувао неколико стотина килограма неопране вуне и, на крају, морао сам да је бацим јер је нико не жели, а мени је засметала. Јављали су се људи телефоном, обећавали да ће доћи данас, сутра, за недељу дана... али се нико није појавио.

Нису дошли ни најављени откупљивачи из околине Сјенице. Неки су за килограм нудили срамних 60 до 80 динара, што је буквално бадава. Сама стрижа је мукотрпан посао и више наплати онај који ради, него што вреди вуна. Јер, овде се још увек стриже маказама и ручно - каже Драган Ранчић (59), који у селу Нишор чува стадо од шездесетак оваца, сећајући се да су својевремено неки откупљивачи за вуну давали по пар килограма сточне соли, али је та трампа отишла у неповрат.

Слично је искуство и све ређих пастира из других делова пиротског краја. Веле, некада је од вуне могло пристојно да се заради, док је у држави постојала текстилна индустрија, а сада се од стада приходује само продајом јагњетине и сира. И, док месо већ годинама не мења цену и кошта око три евра по килограму, сир премашује 1.000 динара, али га - због малобројних стада - нема!

Када је, конкретно, реч о пиротским сточарима, процена је да се сваке године баци бар по неколико десетина тона вуне, коју је некад прерађивао овдашњи гигант "Пиротекс".

Штавише, у Србији већ деценијама не постоји ниједна велика предионица, а нестале су и ткачнице, те фабрике трикотаже и штофова, којима је вуна основна сировина. Само у већ поменутом "Пиротексу" годишње се прало и прерађивало више од 2.500 тона вуне, па је оно што су на овом подручју могли да прикупе за њих била ситница. Отуда су вуну и увозили - из далеке Аустралије, Аргентине, Русије, са Новог Зеланда...

ПРОШЛОСТ

РАНЧИЋ се присећа времена када је у граду постојало више откупних станица за масну вуну, али и за свињске коже. Било је то у време знаменитог гиганта, београдског "Центротекстила", који је откупљивао све што се понуди и одмах плаћао сировину коју је - као прерађевину - потом извозио широм света.