Србија

ДОБРОТОМ СВЕ ПЛЕНИО: Одлазак дивног човека, вресног стручњака и чувара шума Лозничанина Николе Бојића (66)

В.Митрић

04. 03. 2023. у 16:51

НА месном гробљу у Руњанима, код Лознице, сутра ће бити сахрањен дипломирани шумарски инжењер, Никола Бојић(66), који је, јуче, преминуо у родном граду, после тешке болести

ДОБРОТОМ СВЕ ПЛЕНИО: Одлазак дивног човека, вресног стручњака и чувара шума Лозничанина Николе Бојића (66)

Никола је, недавно, отишао у пензију из Шумског газдинства „Борања“, које је део ЈП „Србија шуме“, где ће, вазда, како кажу његове колеге, остати упамћен као врстан стручњак, али, пре свега, као добар и драг човек.У „Борањи“ је провео највећи део радног века, а пре тога се, такође, бринуо проблематиком шума у главном граду.Где год је радио и боравио, пленио је добротом и љубављу, кажу његови пријатељи, колеге и познаници.

Миран, тих, благ, драг, умерен, одмерен, културан,отмен и образован Никола је био један од најомиљенијих људи у граду и запослених у ЈП „Србија шуме“, кога су знале и поштовале све колеге.Млађе колеге га памте што их је увек дочекивао као себи равнима и помагао им колико год је могао да што боље и више уђу у тајне посла.

-Никола није много говорио, али је делима исказивао своју љубав и указивао на значај шума -кажу његове колеге, који га, од јуче, оплакују као и његови најближи, мајка Мирјана, сестра Невенка, кћерка Јелена, на коју је био поносан, коју је изнедрио са дивном женом Даницом из чувене фамилије Панића из Клубаца.

Жале га суграђани, а посебно мештани села Руњана, где је одрастао и где су учитељи били његова мајка Мирјана Мира и отац Момчило.Никола, каже његов школски друг Милисав Митрић, није био, никад, размажено учитељско дете, већ „друг до корица од малих ногу“.Сви су га обожавали и по одласку из Руњана, где је, свих ових година, радо долазио и био срдачно дочекан и испраћен.

-Никола је стасао у великог човека, једног од највећих стручњака и заштитника таквих добара какве су српске шуме, али није се никад променио -каже наш саговорник. -Остао је наш Николица или Ниџо, како смо га звали.Такав човек, боље рећи људина, задужио је и наше село и наш град и крај и све овдашње људе, које је свим срцем волео као и своју породицу.