ДВОЈЕ, АКО СЕ НАЂУ, МОГУ СВЕ! Осам парова у Врбасу овог пролећа заједнички прославило златну и дијамантску свадбу

ЛАКО је заљубити се, али је тешко остати у пару пет или шест деценија упркос свим изазовима које време носи. Успева то само онима који кроз живот корачају руку под руку и са срцем у срцу, додаје Милић Мијовић, председник Општинског удружења пензионера у Врбасу, по чијој се идеји заједнички прослављају златне и дијамантске свадбе парова са брачним "стажом" од 50 и 60 година.

фото ФОКУС

Та свечаност је у Врбасу установљена 2017, а овог пролећа је, после два прескочена дружења због короне, организована шести пут.

- У нашој општини је шездесетих година прошлог века склапано више од 400 бракова, 1973. је закључено 377, а прошле 186. Немамо тачну евиденцију о томе колико је парова дочекало златну и дијамантску свадбу. Све их, путем локалних медија и месних организација пензионера, позивамо на јубиларно весеље, али се не одазову сви. Било их је пре короне и до 27, а ове године се окупило осам - пет "златних" и три "дијамантска" пара - предочио је Мијовић.

Foto: фото ФОКУС

POGLEDAJ GALERIJU

Уз слављеничке торте, живу музику, игру фолклорних ветерана и званице из Новог Сада, Суботице, Сремске Митровице, Кикинде, Сомбора, Деспотова, Бачке Паланке и Борова у Хрватској, овогодишње честитке, поклоне и букете и свилени цвет са траком за даме, добили су за пола века верности Славица и Бранислав Јоцовић, Мирјана и Илија Родић, Милка и Чедомир Пејаковић, Меланија и Јулијан Будимски и Пајица и Јагода Грујић, а за шест деценија међусобне посвећености Слободанка и Србислав Дејановић, Радојка и Милорад Вајагић и Радмила и Мирко Пејовић.

- Заљубила сам се у Чедомира кад сам са Цетиња дошла на распуст код ујака у Ловћенац. Он је био студент Више машинске школе у Суботици, а ја ученица Средње медицинске школе на Цетињу. Забављали смо се две и по године и венчали кад сам завршила школу, 23. јуна 1974. Родитељима је било страшно што сам дошла чак у Војводину, али су се умирили кад су видели да сам се удала у честиту кућу - прича Милка Пејаковић (69).

Чедомир (75) је завршио Школу резервних војних официра у Карловцу, па је намеравао да се активира у ЈНА и с Милком се пресели у Хрватску, али због свега што се касније дешавало у бившој држави, срећан је што се супруга томе успротивила. Она није желела да живе ни у Суботици, јер је у Ловћенцу, како каже, била међу својим народом, а лепо јој је било са свекром и свекрвом, које је поштовала као своје родитеље.

- Имали смо велику несрећу 1996, на изласку из Сремске Каменице, кад смо муж и ја колима подлетели под аутобус. Обоје смо тешко повређени, а мени нису давали ниједан одсто да ћу преживети. Али, живот је чудо, остала сам жива да будем ослонац нашим двема кћерима, рођеним 1978. и 1984. године, обе 28. августа, на Велику Госпојину. Имамо и два унука, који су нам све на свету - каже Милка, поручујући да "једно не може ништа, а двоје, ако се нађу, могу све".

Милорад Вајагић (83) је у Куцуру код Врбаса дошао из Доброг Села код Босанске Крупе као седмогодишњак, код старијег брата, који је овамо стигао "влаком без возног реда".

- Ту сам се после, кад сам се вратио из армије, заљубио у Радојку. Напустила је Хемијско-техничку школу да би се удала за мене, и није се покајала. Тајна нашег брака је у томе што живимо мирно, слажемо се, договарамо и пуно радимо - у кући, дворишту и башти, а ја највише у радионици - прича Милорад, ауто-механичар.

Истиче да сад ради више него пре одласка у пензију, јер стално нешто прави или поправља. Одавно је баталио дуван и алкохол, рано леже и устаје и каже да је срећан човек, а дуговечност брака објашњава и генетиком, јер су и његова и Радојкина мајка живеле дуже од 90 година.

Он и Радојка (77) упловили су у брачне воде 13. јуна 1964. године.

- Била сам млада и слушала сам супруга, који је увек био вредан, добар муж и отац, а сад и деда и прадеда. Имамо два сина, петоро унучади и шесторо праунучади и нема веће среће - каже Радојка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације