УЧИНО ЗБОГОМ УЧИОНИЦИ: Зоран Радовановић (65) просветар из Дреновца, на несвакидашњи начин обележио одлазак у пензију

С ГОТОВО истим усхићењем, али и зрнцем треме, чврсто у рукама држећи дневник, прешао је неколико корака од зборнице до учионице прекопута, и ушао је у суботу међу своје ђаке, као и безмало пре четири деценије. Учитељ Зоран Радовановић (65), 20. јуна одлази у заслужену просветарску пензију, а тај чин је обележио на помало необичан начин, са својом првом генерацијом ђака, али не у родном Дреновцу крај Шапца, где је учитељовао од 1990, већ у осмолетки "Иво Андрић" у Будисави, код Новог Сада, где је словима, сабирању и одузимању и важним животним лекцијама научио своју прву генерацију.

ФОТО:Љ.П.

За сеоског учу, како за себе воли да каже, прва љубав заборава нема, а то су његови ученици из Будисаве, па не чуди што је за опроштај од просвештенија и дечјег жамора по школским ходницима одабрао да баш са њима обележи крај учитељске каријере. Уместо збуњених и помало преплашених првачића, у учионици испуњеној емоцијама сада су га дочекали одрасли, зрели људи, које је, кад је дошло време, испратио на даље школовање, у нови живот.

Иако је прошло 39 година, учо је, иако их памти поименце, из школског дневника прозивао своје бивше ђаке, присећајући се њихових склоности, талената за математику или спорт, анегдота, дечјих несташлука, истовремено се распитујући за оне који су из неког разлгоа изостали.

- Најснажнији део свог живота провео сам на овим просторима, и дан-данас када прођем поред Новог Сада мене штрецне, слике ми се саме враћају, а да не говорим о Будисави - био је емотиван учо Радовановић, којем је будисавска осмолетка била прво радно место после завршене Педагошке академије и одслуженог војног рока. - Имао сам прилику да пређем у новосадску школу, јер је моја предност била што сам мушко, а учитељи су увек, па и данас, дефицитирни. Али, заволео сам бачку равницу, ово место, своје ђаке и срдачне људе, и сви су ми у срцу.

Када је своју прву генерацију испратио на даље школовање учо се, ипак, признаје нам, на наговор мајке Милице, вратио у родни Дреновац и у тамошњој Основној школи "Ната Јеличић" наставио да учи децу све до сада.

- Ишколовао сам многе генерације и то је нешто најлепше у животу - сетно је приповедао учо док су га његови некадашњи ђаци пажљиво слушали, с истим поштовањем и знатижељом као и првог дана када је крочио у учионицу. - То човека испуни срећом, задовољством. Овај део, моја Бачка научила ме правом учитељовању, али вратио сам се у свој завичај. Никада немојте заборавити одакле су вам преци и то увек причајте својој деци. Схватићете када дођете у моје године, да смо ми једна веза између својих предака и потомака.

Нису ни бивши ђаци, данас успешни, породични људи, заборавили свога учу који их је описменио и поставио "темеље" за даље школовање. Сећају се како је, готово очински, био брижан према њима, и на једноставан, њему својствен начин предавао градиво.

- Често нас је водио у природу, на места на која наши вршњаци нису ишли и те лекције и данас памтим - казује нам Драгана Учур, ђак прве учине генерације, враћајући се у детињство. - У учионици, али и ван ње био је ауторитет, али и онај који нас разуме и поштује.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације