МУДАР И ХАРИЗМАТИЧАН ВОЂА ЛЕСКОВАЧКИХ ПРОЛЕТЕРА: Костадин Коста Стаменковић - народни трибун кога су радници волели

ЊЕГОВО име данас носе лесковачке улице и школа. Некада су се по њему звале и фабрике, спортски клубови и Дом синдиката, а о угледу Косте Стаменковића сведоче и многобројне бисте, као и споменик у центру града.

фото: И. Митић

Широј јавности познат је као народни херој који је, са својом ћерком, погинуо током Другог светског рата, али је његов живот био много слојевитији и живописнији од дела биографије везане за учешће у НОБ-у.

Костадин Коста Стаменковић је рођен 1893. у сиромашној лесковачкој породици, па је још као дете научио шта значи немати и борити се за опстанак. Отуда и његов порив да се као голобради младић укључи у раднички покрет и да остави снажан печат на друштвени, политички и спортски живот Лесковца. Војску је служио у Пироту, а током Великог рата био је део митраљеског одељења Моравске дивизије. Прошао је Албанску голготу, од које се опорављао у Бизерти, а у домовину се вратио преко Солунског фронта.

У међуратном периоду Лесковац постаје један од највећих производних центара Краљевине Југославије, а његови индустријалци су запошљавали на хиљаде радника. Коста почиње да ради у млину Живка Стоиљковића, али 1925. доживљава несрећу после које се посветио организовању радничке класе.

- Машина му је ухватила и самлела леву руку и само је пуком срећом успео да преживи. Добио је скромну инвалидску пензију, али од борбе за права радника, који су бољу будућност све више везивали за идеју комунизма, није одустао - прича Небојша Димитријевић, директор Народног музеја у Лесковцу.

Када су комунисти "гурнути" у илегалу Коста је на легалан начин покушавао утиче на свест радничке класе. Као члан управе КУД "Абрашевић", организовао је првомајске уранке где је преносио поруке које је желео.

- Организовао је и игранке где су људи могли да дођу у контакт са новим идејама и да постану активни чланови те групе. Комунистичку идеологију ширио је и кроз рад у спорту. Био је, 1923. године, међу оснивачима фудбалског клуба. Звао се "Црвена застава", па "Пролетер, а онда и "Грађански", да би 1934. добио име "Дубочица" које и данас носи - наводи Димитријевић.

Насупрот лесковачким радницима "стајала" је буржоазија која је, израбљивала раднике, а када би "дара превршила меру" проблеми би се решавали штрајковима.

- Србија је Закон о раду добила 1912. али је он био слово на папиру. У Лесковцу се, у појединим фабрикама, радило и по 12 часова и то за мизерну зараду, па су уследили велики штрајкови столара, текстилних радника и дрводељаца. Организовао је "Штрајкачку кухињу". Радници су чак добијали и мале надокнаде, тек да преживе, али им је то био мотив да истрају у захтевима - каже наш саговорник.

Власници фабрика су одбијали да прихвате штрајкачке захтеве и на све начине хтели да их осујете, али нису успевали, па су се упуштали у преговоре где је Коста био неизбежан. Штрајкови су окончани повећањем дневница и увођењем осмочасовног радног времена што сведочи о Костином мудром вођству, али и о поштовању које је овај народни трибун имао међу индустријалцима.

Коста се два пута женио. У првом браку је добио ћерку Лепосаву, а у другом није имао деце. Као комуниста, уочи Другог светског рата, Коста је ухапшен. У затвору у Билећи, 1940. био је утамничен са Мошом Пијаде, Ђорђем Андрејевићем Куном и сликаром Бором Барухом где је и настао цртеж на којем је у затвору.

По повратку у Лесковац Коста са ћерком учествује у формирању Кукавичког партизанског одреда. Притиснути од непријатељских војника, партизани су хтели да се 1942. пребаце на Радан планину, али су Косту, Лепосаву и још две партизанке опколили четници. Када су им остале само две бомбе једном су, по сведочењима, убили неколико четника, а другу сачували за себе.

Седам година након тога, Коста Стаменковић је проглашен народним херојем. Имао је млађег брата Стојана, који је преживео рат, а њихову родну кућу, 1950. поклонио је Народном музеју у Лесковцу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације