РУДНО БЛАГО ОД НАЈМАЊЕГ СЕЛА СТВОРИЛО ГРАД: Изложба "Дуће ла каса" борског музеја, о култури становања, на гостовању у Неготину

ПРОШЛОСТ је на тренутак оживела међу експонатима који приповедају о првим данима рударског Бора и свакодневном животу у околним селима с краја 19. и почетка 20. века. Изложба "Дуће ла каса", у преводу са влашког "Иди кући", обједињује градску и сеоску културу становања тог времена, кроз намештај, предмете из домаћинства, фотографије и приче које се не заборављају.

Фото: С.М.Јовановић

Изложбу је приредио Музеј рударства и металургије у Бору, а њена ауторка, етнолог и музејска саветница Сузана Мијић, подвлачи да поставка доноси "поглед у паралелу две културе становања сеоске, која је била свакодневица у околини Бора, и градске, која је са доласком Француза почетком 20. века донела велике промене".

- Најстарији предмет на овој изложби датира из 1874. године и реч је о једној преслици. Бор је све до краја 19. века био најмање село у том крају, а открићем руде врло брзо постаје најбогатији рудник у Европи и други у свету. Већ 1904. конценсију добијају Французи, и почиње нагла изградња. Годину дана касније формирано је прво колонијално насеље - каже Сузана Мијић.

РЕГИСТРУЈ СЕ И ЧЕКА ТЕ 5 ДАНА БОНУСА - БЕЗ РИЗИКА!

Дух тих промена оличен је кроз покућство првог директора борског рудника, Фрање Шистека. Масиван, резбарени намештај од пуног дрвета, типичан је за тадашње велике урбане центре, али не и малени Бор који је почетком 20. века тек почео да се развија.

РЕГИСТРУЈ СЕ И ЧЕКА ТЕ 5 ДАНА БОНУСА - БЕЗ РИЗИКА!

Фото: С.М.Јовановић

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Наш музеј је 1975. откупио гарнитуру намештаја Фрање Шистека. Нису баш били идеолошки подобни у то време и чамили су у депоу. Конзервирани су пре неколико година у Београду. Није све изложено, јер су у питању гломазни елементи, али публика може да види каква је то култура становања била, на нивоу Београда, Загреба, Беча у једном маленом селу у беспућу Црне реке - објашњава ауторка.

Са једне стране је раскош урбаног Бора у прошлости, са друге скромност и практичност предмета сеоског становништва. Преслице, троношци, софре, колевке, девојачки сандуци за спрему и други делове покућства и данас сведоче о једном потпуно другачијем начину живота. Велики број ових предмета више се не користи, али су, како наглашава ауторка, драгоцени за разумевање једне културе.

- Тешко је радити изложбу од неких предмета који су били свакодневица у не баш богатој средини као што је околина Бора са 11 села која су насељена влашким становништвом, а само је једно село српско. Ти су предмети рађени веома мало, тек дорадом људске руке, као што су ступе, пиве, обичан пањ који је издубљен и коришћен кроз низ генерација. Користили су се док се не униште, потпуно супротно нашем потрошачком друштву - наводи етнолошкиња Сузана Мијић.

Изложбу употпуњују архивске фотографије и подаци о настанку модерног Бора, па поред етнографске вредности, скреће пажњу и на шири контекст - нестајање села и трајне последице индустријализације. Иза сваког предмета стоји судбина људи који су живели на том простору, у време када се једно село претварало у индустријски центар, а сељачка кућа чувала топлину и традицију.

- Приоритет нам је да набављамо предмете из угрожених села, као што су Кривељ и Оштрељ. Велики број предмета на изложби потиче управо одатле. Људи се расељавају, села нестају. Рударство је агресивна и деструктивна грана. Прва концесија коју је добио Ђорђе Вајферт гласила је на Бор, Кривељ и Оштрељ. Данас, у 21. веку, опет су та места у жижи - подсећа ауторка изложбе "Дуће ла каса" којом Музеј рударства и металургије у Бору симболично подсећа на повратак кући, не нужно физички, већ сећањем и поштовањем према ономе што је некад било.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације