СВЕДОЧИЛИ И ЈУНАЦИ РОМАНА НЕВИДЉИВИ СПАСИТЕЉИ: У години јубилеја 170 лета Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору

Књига „Невидљиви спаситељи“ академика Драгана Дамјановића, после промоције у Библиотеци Вуковог завичаја, која постоји скоро колико и ова чувена Српска читаоница Лаза Костић у Сомбору, на Златибору у Културном центру и здању Старе скупштине у Крагујевцу, где је кнез Милош донео Сретењски устав 1835 и друге виталне одлуке, стигла је, жпред сјајну публику, доказане зналце  писане речи и уметности из господског, културом нашом и духовноћу божанствено давно овенчаном и улепшаном, града Сомбора.

В Митрић

Беседећи на промоцији новинар Владимир Митрић,  некадашњи редакцијски колега, пријататељ и сарадник из СКАНУ, рекао је да је „ Ава Ћелијски, др Јустин Поповић, светац ћелијски и врањски, говорио је да је црква „парче неба на земљи“, а ја бих рекао да је „Сомбор парче неба лепоте, културе,  духовности, господства, отмености и части“.

- Баш тако сам га доживео, још прошли пут, кад смо под истим овим сводовима, промовиласи Драганов роман „Ања са Дедиња“ -казао је Митрић. -И по ономе што сам доживео у овом чувеном простору и у граду, на сваком кораку, што се тиче  велелепних грађевина, многих саобраћаја и лепоте душе Сомбораца.Није ни чудо што је  Драган Дамјановић, у овом делу, овековечио ваш, а дозволите ми да кажем, и наш град.За мене, од прошле године, лепшег града, гледано у сваком погледу, од Сомбора нема.И, зато смо радо дошли међу вас, да покажемо и прикажемо сабране приче о  невидљивим спаситељима, онима који се понашају у духу оне народне да „даје десница да не види левица, и да даје левица да не види  десница“.Дакле, дела чине у тишини, склоњено од јавности, али близу људских срца, њихових потреба и близу нашем Господу Исусу Христу, ономе у чијем је духу, на чијем је путу, по чијем је учењу, наш драги да не може бити дражи Драган Дамјановић засновао свих својих тридесет романа.И то већином оних, које нам, као мало ко, заиста, приближавају најлепше могуће и најасније, нашу веру од најстаријих времена до данас.

Велика је ствар, по Митрићевим речима, за свакога кога је Драган овековечио у овом делу,“али и за све нас, јер то чини онај ко се, баш приближио Богу, јер нам је, поред осталог,  пут свете породице, дело Анастасије, мајке Светога Саве, већине наших светих, света места од Египта, Свете Горе до Кипра, у чему му је велику подршку давао и даје његов дивни син Стефан, врли крагујевачки свештеник, интелектуалац и духовник“.

- Кад човек те раскошне духовности о некоме пише лепо, питко, занимљиво и допадљиво, онда је то велики благослов, за радовање и срећу сваке људске душе.И за оне о којима пише и о читаоцима -истакао је Митрић. - И видећете како, ма да вам се у први мах не чини, све ове приче заснивају на најбољем што проповеда наша права, православна вера, која нас је одржала кроз векове и када је било најтеже и кад је деловало да излаза нема.А, излаза увек, као и наде, има, показује нам Драгам има када сте у молитви, у вери у Бога и и у љубави и пажњи према ближњима својима. И Божја је воља да нас, са Драганом, вуче да дођемо у ову славну Читаоницу, коју је, поред осталих 10 година, водио чувени наш Лаза Костић, чији, као и дух многих других уметника, укључујући величанственог Саву Стојкова,  испуњава, не само ово лепо здање, већ све нас који улазимо у њега.И знамо да сусрет Лазин са Теслом у Пешти, са генијалцем из  Смиљана, који је, уз друге, обожавао њега и чика Јову Змаја, као и Николаја Велимировића.Сви су они, укључујући и великог Србина и Банаћанина Михаила Пупина и Милутина Миланковића, Јована Цвијића, Вука Караџића дубоко носили Бога у себи.То је њихова дела учинило величанственим, вечним и драгим да дража не могу са буду у интересу за своју веру, род и отаџбину.

И, као што је Вук знао, како каже Исидора Секулић, „да је језик крвоток народа“, тако је наш Драган у овом делу из тог, нашег народа, извукао на диван начин оно најбоље и најлепше око нас, ону доброту која значи, и тренутно, али и даје наду за будућност.Описао је људе, око нас и међу нама, који светле својим делима, без жеље да се то чује, кријући их  од свих, али, ето, нису успели то да сакрију од Драгана, човека  грандиозне духовне снаге, сјајне списатељске даровитости, великог образовања и осећаја за сваку емоцију, која човекољубље „кује“.И, хвала му на овом делу.

Пре петнеестак година био сам две недеље, на ВМА, у друштву нашег славног писца и академика Добрице Ћосића.Баш смо се, некако, зближили и дао сам му да погледа Драганову књигу о путу свете породице.Ћосић није крио да је очаран  оним што је прочитао, како је рекао, и стилом и знањем аутора, напором који је учинио да напише то дело, без чега, како је истакао, нема ваљане књиге.Рекао сам му да бих волео да напише  бар мали приказ тог дела духовно богатог дела.Ћосић ми је рекао да му је то, некако, непријатно, јер је као дечак хулио на Бога, јер је у његовој родној Дренови, град уништио сву летину.Рекао сам му да би, по мом мишљењу, било добро да се чује са Драганом, што је радо прихватио.Спојио сам Драгана и Добрицу.Наш велики писац је био је одушевљен, јер му је Драган, како је рекао, на тако једноставан, али генијалан начин, поједноставио основе наше вере, Исуса и његов пут.

- О, где је овај човек био до сада, зашто га нисам пре упознао -рекао је Добрица.

А, Драган је, за мене, пре свега, мој колега новинар, био и остао.И то ми је драго, јер велики колумбијски писац, Габријел Гарсија Маркез, који је добио Нобелову награду за књижевност, остао је новинара, а за новинарсто је рекао да је то „најлепша професија на свету и да се против тога не може“.Маркез се, до последњег дана, борио за професију, погађао га је пад професионалнизма и кодекса, који су, како је видео, дошло наглом појавом интернет новинарства.Био је поносан што је новинар као и Драган, док, данас,  доста оних који су отишли у књижевне воде, или искористили професију да уђу у политику, крију, као змија ноге,  да су били новинари.То само доказ да су у новинарство залутали, јер је реч о професији где се лако види да ли неко за тај еснаф или није.

Драган, сигуран сам, нема тог блага, да пише о некоме оно што не мисли, што није доживео као заслужно, ваљано, драгоцено и занимљиво.Ту је непоколебљив, па ме је подсећа на нашег великог писца, Нобеловца Иву Андрића, од ког је Јосип Броз  тражио да напише роман о њему, после објабљеног романа „Омер паша Латас“.Андрић се, прво, бранио да не познаје Броза довољно и да би то боље, рецимо, учинио Дедијер.Броз је био изричит: -Ма, какав Дедијер, он није писац.Хоћу да ви пишете.

После увијања, Андрић казује Брозу: -Извините, друже маршале, ја не знам да пишем о живим људима  -чиме је Броз схватио да га Нобеловац неће овековечити.

Драган, с друге стране, пише оно што је најтеже -о живим људима, али  само оним који су, по његовој оцени, осећају и аршинима, достојни писаног овековечења.Вечерас су са нама неки од јунака ове књиге, а најсвлетлији и највећи јунак је овај дивни град Сомбор са свим лепотама, богаством и добрим, умним, часним и пријатним људима“.
Драги Божји људи, долазим из Јадра, завичаја Вука Стефановића Караџића, и доносим вам благослов из Манастира Троноше, где  Вук стекао прву писменост и чији је први учитељ Стефан Јовановић, пре осам година постао светац наше Цркве.То је светиња у коју је радо долазио, јер је у родном селу, Коренити, његове мајке, др Јован Цвијић, наш чувени научник, пре свега географ и антрополог, по многима  један од најсвестранијих научника света свих времена, који је био председник Српске краљевске академије, али и, у два мандата, и ректор Београдског универзитета.Зашто га истичем?Вечерас су, овде, уз нашу драгу Ђурђину Бараћ, здравствени радници, див јунаци наших дана, они који свакодневно бдију над здрављем и животима мноштва људи.Они који су показали, уз љубав и посвећеност послу који су изабралу, и храброст највише могуће мере пожртвованост, посебно у доба пандемије Корона вируса.Хвала им за велика дела и Божји је дар што су такви хероји наших дана данас са нама уз  нас и ово богоугодно дело „Невидљуви спаситељи“.Е, наш  и ваш Јован Цвијић, рођени Лозничанин, као и ја, најзаслужнији је што је Србија добила Медицински факултет, па Срби и Српкиње нису  више морали да иду на школовање, обавезно, у иностранство.Цвијић је установио и Пољопривредни и Богословски факултет, али и Филозовски у Скопљу и Правни факултет у Суботици.Знао је да телу и души људској потребно лечење,  правда,духовност, култура, образовање, али и знање из аграра да Србија закорачи више у свом тадашњем развоју.

А, велике су заслуге нашег Драгана што је Српска краљевска академија научника и уметника, чији је председник својевремено био Цвијић, једина, установила признање др Драга Љочић, у част те наше прве жене лекарке, хуманисте, ратника, официра, задужбинара, хуманисте и борца за људска права, пре свега права жена.Ова Шапчанка и Српскиња била је прва припадница лепшег пола  са факултетском дипломом и једном од пет у тадашњој Европи.Видела је велика муке, упрскос свим вредностима које  је имама,  да би радила у државном здравству.Борећи се се за себе, борила се за статус жена у државном здравству и друштву уопште, чиме је оставила дубок траг, али и пример женама да, народски речено, „не дају мушкарцима испред њих“.

Лозничанка Олгица Самоиловић Баштовановић, која је успела да изнедри, на чисто природној основи,  врхунски у свету признату козметику, велики је поштовалац дела и Драге Љочић, али и нашег Драгана Дамјановића, чија је сва дела прочитала и о којима  је сведочанство свела на једну реченицу; -Без Бога, ни преко прага, учи нас и сведочи, у свакој књизи, на свакој страни и у сваком пасусу Богу, сигурно, премили Драган Дамјановић.

Олгица  је стасала у једну од најуспешнијих жена, не само у Србији, већ и у свету, од Москве, Берлина, Париза до Кипра, Египта до Дубајиа.Показала је, као и др Драга Љочић, да  жена, уз лепоту и нежност, има и те какво знање, даровитост, умеће и енергију за највећа дела.И, сама каже, да су  је на путу ка успеху подржали људи попут Драгана Дамјановића и Добрице Ћосића, који је,са задовољством, примио на дар, а потом био поносан, природним сапунима из Јадра, завичаја славног Вука на чијем је писму, и са чијом ћирилицом, исписао највећа дела, славећи тако и једног од најчувенијих Јадрана и Срба.Наша успешна Лозничанка шаље вам поздраве, од срца, и као жена која је добитник награде Капетан Миша Анастсаијевић, која носи име по великом српском задужбинару.

Благослов вам упућује и архимандрит Георгије Мићић,игуман Манастира Лелић, чувар ћивота светог владике Николаја Велимировића, који је,како је говори свети Ава Ћелијски, „највеће чедо које је родила мајка Светосавка, после Светога Саве“, који је забележио и бесмртне речи да је мајка биће најсличније Богу.

Аутор је, захваљујући се од срца домаћинима на челу са Ђурђином Бараћ, рекао да је „срећан и радостан, јер су се његова дела баш „примила“ у овој средини, где људи знају за истинске вредности, пре свега оне које проповеда вера Исусова, што је основ за сваког човека, који жели да корача достојно и усправно и пред родом и пред Богом“.

- Сомбор и део овдашњих људи, снажно инспирисан њиховим драгоцености, описао сам у овој књизи, али су, истовремено, сви они остали дубоко урезани у моју душу -казао је Дамјановић, иначе академик и председник Српске краљевске академије научника и уметника. Ова чароба симмфонија који сам осетио са вама, уз сјајно гостопримство, које је засладила својим даровима наша драга мр Олгица Самоиловић Баштовановић, остаће заувек у мени, а надам се и у у сећању догађаја у овом величанственом здању.Бити достојан предстваљања  својих дела у Српској читаоници која носи име знаменитог Лазе Костиће веће је уздарје од сваког уздарја.За мене су велика уздарја и људи попут неких од јунака књиге, Безета Муратија, који је рођени Албанац, осведочени не само пријатељ Срба, из чијих редова је његова дивна супруга, већ и један од најомиљенијих српских зетова, што смо се уверили у Чокешини, код Лознице, у истоименом манастиру, крају опеваном у епској поезији, одакле су корени његове супруге по мајци.И, као што га у Лозници и Клупцима памте, не само као доброг војног старешину, као и у Бачкој, док је био у тим „водама“, тако његово хумано дело сија и блиста пуним сјајем и потврђује ону вуковску да је брат мио било које вере био.И  његово кумство са  нашим пријатељем, врлим академиком Александром Бланушом, председником Апелационог суда у Крагујецу, сведочи да у сваком време, ма какво оно било, постоје људи који делима сведоче да, изнад свега, важе речи чувеног руског песника да“човек, како то гордо звучи“.И не гордо у смилу гордости, већ гордо у односу на све оне који су залутали са ваљаних људских стаза.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације