И КРАЉ НА ЦРНОЈ ЛИСТИ: Како су официри основали удружење "Уједињење или смрт"
САМО коју недељу пред осмогодишњицу преврата од 29. маја 1903. године, јуришници на конак и починиоци убиства краља Александра и краљице Драге Обреновић, млади завереници - основали су тајну организацију "Уједињење или смрт".
У публици, у јавности, у народу, организација је одмах названа - "Црна рука". Према речима Слободана Јовановића, она је тако названа због тога "што су њени главни чланови припадали кругу завереника од 29. маја који су означавани под тим именом". Милан Ж. Живановић мишљења је да је назив "Црна рука" "злонамерно убачен у јавност".
То треба да су учинили ондашњи престолонаследник Александар и њему блиски официри Петар Живковић и Јосиф Костић, да би на тај начин "истакли њен терористички карактер".
Чеда А. Поповић, један од осуђених у Солуну 1917. године, међутим, као "кума" "Црне руке" означио је познатог аустријског новинара и агента министарства спољних послова у Бечу, Леополда Мандла. Он је у једном свом чланку први назвао организацију "Уједињење или смрт Црна рука", а затим је тај назив прихваћен од штампе у Београду...
Понеке приче о "Црној руци" биле су управо фантастичне. По једној од њих, принц Ђорђе је обећао да стане на чело "Црне руке"...
ЛИСТ "Јутро" изазвао је праву узбуну у јавности написом да је "Црна рука" већ припремила списак личности које треба да буду убијене, а међу којима се налазио и сам краљ Петар. Затим, да је вођство "Црне руке" предало ултиматум краљу Петру са читавим низом захтева које је он требало да испуни. Уколико то не би хтео, или не би могао, имао је да се одрекне престола у корист престолонаследника Александра. Од престолонаследника, пак, затражено је да се унапред обавеже да ће безусловно поштовати жеље "Црне руке".
А уколико он на то не би пристао, на престо је требало да буде доведен принц Ђорђе, иако је у међувремену абдицирао у корист млађег брата..
УВОД У ДИКТАТУРУ
ПРЕМА сведочењу Милоша Богићевића, од Петра Живковића и његове групе су потекли "дискредитујући гласови" о "Црној руци" као о једној "чисто терористичкој организацији", која под патриотском фасадом ради на увођењу преторијанске диктатуре у Србији и која припрема атентате на државнике и владаре. Већ тада су се, наводно, почеле ширити и вести да "Црна рука" припрема атентат на престолонаследника Александра...
Зато је "Црна рука" решила да један члан организације изложи краљу Петру уверење "Црне руке" и да га замоли, да он, као стари јуначки борац и у Босни и у Француској, опет стане на чело српске војске и поведе је у борбу за уједињење, а да не дозволи да га неискрени саветодавци увере о потреби одржавања мира који је Србију већ довео на ивицу пропасти".
Велику пажњу "Црној руци" посветиле су и "Радничке новине", орган српске социјалдемократије. У броју од 29. октобра 1911. године, овај лист је писао:
"Добили смо и ми 'Црну руку'! То је једна мистериозна, језовита организација српских патриота: једне групе официра и интелектуалаца са патриотском, а можда и шовинистичком идеологијом. Сам назив је већ страшан: чисто вам се чини као да вам неки дугачки коштани прсти иза леђа стежу врат!"
У ВРЕМЕ кад се највише говорило о "Црној руци", "Дневни лист", чији је уредник био Јован Скерлић, писао је: "Ми смо одлучно против сваке политичке организације официра. Устав и закони то забрањују. И то је већ довољно, да се једна таква организација као противуставна и противзакона осуди..."
ЈОВАН ЦВИЈИЋ
Неће ЧЕЛо ПОКРЕТА
ИЗ ДНЕВНИКА Велимира Вемића да се наслутити да се међу младим официрима, завереницима из 1903. године размишљало о стварању једног покрета, који би окупио око себе све здраве националне снаге у земљи. О томе је Вемић, у септембру 1908. године, разговарао са академиком Јованом Цвијићем, и предложио му да он, као угледан научник, стане на чело тог покрета, али је овај то одбио, рекавши да "треба јачих људи од њега, који би повели ствар".
У "Дневном листу" изнесено је да министар војни, Степа Степановић, стоји под утицајем официра из "Црне руке" (и због тога је тражено да се он одмах уклони са тог положаја). Затим је наведено да су њу сачињавале групе од по пет чланова и да је она имала Централну управу од седам чланова, чија су имена била апсолутна тајна за све чланове организације. Сви заврбовани полагали су заклетву на послушност Централној управи, пред једним од њених чланова. "Како тај члан управе мора бити непознат, то он на полагање заклетве долази под маском и за време целе церемоније полагања заклетве, он је покривен једним црним плаштом..."
Овако документовано, и у свему тачно, "Дневни лист" је могао да пише захваљујући информацијама које му је дотурио један члан "Црне руке", др Милан Гавриловић, у Краљевини Југославији вођа Земљорадничке странке.
Због овога, и кршења заклетве, по Уставу "Црне руке", Гавриловић је требало да буде кажњен смрћу. Међутим, против њега нису предузете никакве казнене мере, свакако и зато што је он тада био угледан члан Самосталне странке и један од поверљивих људи Николе Пашића.
ПРОТИВ "Црне руке" се организовала једна група официра, учесника у завери од 29. маја 1903. године. То су били млади завереници који нису хтели да приступе "Црној руци" - Петар Живковић у првом реду. Они су образовали своју групу, која ће добити назив - "Бела рука".
Према писменој изјави шефа полиције, Душана Алимпића (прочитаној на суђењу "црнорукцима" у Солуну, али неунесеној у судски записник), било је издато наређење од стране владе да се "Црна рука" остави на миру...
За такво држање према "Црној руци", радикалска влада је, извесно, имала "дебеле разлоге". Међутим, на седници Народне скупштине од 8. јуна 1912. године, питање "Црне руке", али и "Беле руке", као "контраорганизације", покренуо је првак Самосталне странке, Милорад Драшковић. У постојању и једне и друге организације он је видео поделу Србије на "војничку и грађанску" и оценио то, као и само формирање "Црне" и "Беле руке", као велику несрећу по државу. "Нема две Србије", рекао је он. "Нема војничке и официрске Србије насупрот грађанској Србији. Ако их има, пропале су обадве! Грађанска Србија, која само у облику редовних кредита даје 40 милиона динара сваке године за војску, има право, већ и због тог дара, да очекује од војске "достојније уздарје"."
По сазнањима пуковника Милоша Божановића, постојала су и писма из којих се видело да је престолонаследник Александар знао за "Црну руку" "и шта она хоће". Међутим, кад је "пукла тиква" између њега и Драгутина Димитријевића Аписа, онда је он говорио како не зна шта они раде.
По најдубљем уверењу Милоша Божановића, за аферу "Црне руке" из 1911-1912. године, највећу кривицу сносио је престолонаследник Александар. Његово дело је вероватно и покушај стварања контраорганизације, "Беле руке".
ПРОПИСИ којих су се морали држати чланови "Црне руке" били су врло строги. За њихово непоштовање биле су предвиђене ригорозне казне...
Циљ организације био је "остварење народних идеала - уједињења Српства". Њен члан могао је бити сваки Србин, без обзира на пол, веру, место рођења, као и сваки онај који буде искрено служио овој идеји. Према члану 2. Устава, организација је претпостављала револуционарну борбу културној, стога је "институција апсолутно тајна за шири круг..." У члану 4. је речено да за "испуњење свог задатка, организација према карактеру свог бића, утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој", и да "спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе..."
Иницијатива за стварање "Црне руке" потекла је од Богдана Раденковића, националног радника из Косовске Митровице. Раденковић је вероватно дао и име организацији - "Уједињење или смрт". Наводно, његова жеља је била да "Црна рука" буде једна врста ВМРО.
Како се наводи, Раденковић и није хтео да приступи стварању "Црне руке" док за то није добио пристанак двојице официра завереника: потпуковника Илије Радивојевића Чиче и мајора Драгутина Димитријевића Аписа. Тек после тога организација је створена...
БОГДАН Раденковић је био онај члан вођства који је сматрао да "Црна рука", ако се с њом жели постићи нешто значајније, мора да буде масовна организација. Он је био за то да она буде центар око кога ће се окупљати сви Срби који су вољни да раде на националним пословима. Апис је, пак, мислио да "Црна рука" треба да буде пре свега војничка организација, организација официра и командни центар свих националних акција. На крају се, ипак, приклонио Раденковићевом схватању, које се умногоме подударало са схватањем Љубе Јовановића Чупе - да "Црна рука" треба да постане један покрет, чак једна политичка партија.
"КРВАВА РЕВОЛУЦИЈА"
ЗА СТРАНУ штампу била је "готова чињеница", да је циљ "Црне руке" да изврши преврат и дигне "крваву револуцију". У појединим страним новинама, као што је био париски "Тан", чешки дневник Lidove Noviny који је излазио у Брну, бечка Neue Freie Presse, чланци објављени о "Црној руци" садржавали су, међутим, пуно тачних података. То је, наводно, утицало на Врховну централну управу "Црне руке" да "у одређеној мери" смањи неке активности, посебно на плану врбовања нових чланова, тако да, по тврђењу Чеде Поповића, укупан број чланова "није износио више од сто".
То што су Раденковић и Јовановић желели да постане "Црна рука", није се догодило. Из многих разлога. Она је до краја остала бројчано слаба организација и никад није успела да продре у широке масе.
Припреме за оснивање "Црне руке" трајале су неке две године.
По проглашењу анексије Босне и Херцеговине, кад се за национални рад све живо стало интересовати, али и када је дошло до трежњења у погледу нада у велике силе, Русију у првом реду, Вемић и његови пријатељи поново су узели у разматрање могућност стварања једне организације која би у националном раду била ефикаснија од свих других, па и од Народне одбране.
ОКРЕНУТА само себи и својим циљевима, и према приликама и тренутним интересима делећи људе у Србији на непријатеље и на пријатеље, "Црна рука" се према двору, према круни, није увек држала на исти начин. Заузврат, и круна се тако односила према њој... Једном је она прве људе "Црне руке" засипала почастима и поклонима, а други пут је потезала камџију. То посебно важи за престолонаследника Александра, од 1914. године стварног владара Србије. У одређеном часу, 1917. године, он ће се чак латити и мача - да би са "Црном руком" рашчистио једном заувек...
Принц Ђорђе Карађорђевић је о "Црној руци" говорио несамо као о антидемократској него и као о антидинастичкој организацији. Краљ Петар се, пак, дуго колебао да на "Црну руку" гледа тако као принц Ђорђе... Једном приликом, он је Ђорђу рекао: "Можда 'Црна рука' заиста ради закулисно, али ма шта она радила, нико нема права да се меша у њену делатност све док се не покаже да су њене радње уперене против државе и Устава."
По принцу Ђорђу, под утицајем краља Петра и његове политике, ни Александар није у први мах показивао нетрпељивост према "Црној руци". Са Аписом је успоставио чак и пријатељске односе, и пристао да да прилог у новцу за орган "Црне руке" "Пијемонт".
Кад је покренут процес у Солуну, краљ Петар је променио мишљење о "Црној руци". Изјаснио се за строго кажњавање њених чланова на суд изведених. На питање да ли мисли да на смрт осуђене треба помиловати, он је наводно рекао: "Побијте их!"
Временом, главни противник "Црне руке" постао је престолонаследник Александар. И - најопаснији. Поред осталог и зато што у напад никад није кретао сам.
УПРАВО у лето 1912. године, Александар ће "црнорукце" назвати - "несретницима". А повод да се овако изрази, био је покушај "Црне руке" да у своје руке узму команду у четничком логору у Прокупљу. Уистину, Александар је био врло амбициозан. А његове главне амбиције, пре него што ће од свог оца преузети владарске дужности 1914. године, биле су - да у војсци води главну реч. Боље него иком другом, ове Александрове амбиције биле су познате вођи радикала, Николи Пашићу. Он је, и због тога, у пролеће 1911. за Александра смислио једну нову функцију у војсци - функцију главног војног инспектора, али јој није придавао никакав значај. Он је био далеко и од помисли да са владом испусти из руку главни надзор над војском.
У "Радничким новинама", могло се о Александру прочитати и ово:
"Нас нимало не изненађује што овај младић узима на себе веће улоге него што би одговарале и његовим годинама, и његовој спреми, и његовоме положају. Нас не изненађује ни то што он заборавља како су пролазили они пре њега који су узимали на себе улогу агитатора за милитаризам."
Александар је вероватно од Аписа сазнао да "Црна рука" постоји...
"Фанатик до сржи", и иначе вешт у придобијању људи, Апис се у погледу Александра показао недовољно проницљив и, посебно као лош познавалац људских карактера. Оштроуман, брзог схватања, а царски обдарен вештином за вођење интрига, Александар опет није био човек који се лако да обрлатити. Уз то, њему је било својствено да, никад ништа не заборавља и да онима с којима се једном сукобио испостави рачун, ма кад то било.
Већ од самог почетка сукобљавања, видело се да Апис није дорастао Александру.
Аписа су највише интересовала унутрашња питања и за све време он је управо око њих углавном водио борбу са бројним противницима, како својим лично, тако и противницима "Црне руке" као организације. Али мало је кад из тих борби излазио као победник. Био је углавном - губитник. Посебно то важи за борбе које је водио са Александром...
ОСТВАРЕЊЕ НАРОДНИХ ИДЕАЛА
ЦИЉ "Црне руке" био је "остварење народних идеала - уједињења Српства". Њен члан могао је бити сваки Србин. Према члану 2. Устава, организација је занемарила културну борбу у име револуционарне... " У члану 4. је речено, да за "испуњење свог задатка, организација према карактеру свог бића, утиче на све службене факторе у Србији као Пијемонту и на све друштвене слојеве и целокупни друштвени живот у њој", и да "спроводи револуционарну организацију по свим територијама на којима Срби живе..."
У СОЛУНУ, Апис се прво одрекао "Црне руке", изјављујући да увиђа да због ње треба да буде "осетно кажњен, те да више никоме не пада на памет упуштати се у склапање тајних друштава". Затим... На дан 30. марта/12. априла 1917. године, он је Александру упутио једно молепствено писмо, преклињући га да му поштеди живот... То писмо оцењено је не само као "необично" него и као "капитулантско".
У овом писму, он је, поред осталог, рекао: "Ваше Височанство, најтежи бол и најтежа душевна страдања сносим од момента од кад ми је саопштена тужба да сам ја хтео да проспем крв Вашег Височанства. Ја бих, Ваше Височанство, морао бити не човек, не звер, већ монструм, кад бих и помислио да Вашој личности пожелим зла... Ако је до свега овога дошло нехотице, стицајем прилика, ја онда морам да Ваше Височанство молим за краљевски опроштај, јер, признајем да сам ја много крив, управо ја сам, ако не и једини, а оно главни кривац, што је дошло до ових потреса".
Стално непријатељство регента Александра према вођи "Црне руке" достигло је кулминацију на Крфу, односно у Солуну 1916. године. Александар се, међутим, није усуђивао да сам крене на Аписа. Био му је потребан јак и поуздан савезник, а то је могао бити само Пашић са својом владом.
(По мотивима из књиге "Црна рука" Васе Казамировића)
Препоручујемо
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
ДА ЧОВЕК НЕ ПОВЕРУЈЕ: Погребни бизнис - ево чиме се Легија бави у затвору
ТАЈ посао му је плаћен.
18. 11. 2024. у 15:42
Коментари (0)