Колумне

КАНОНИ

Радоје ДРАГОВИЋ

13. 05. 2022. у 12:12

СКОПЉЕ је отприлике на 200 километара од Ниша, а стиже се за два сата. Баш толико је 2002. године важио Нишки споразум, који су договориле делегације СПЦ и непризнате Македонске цркве.

Ни Табановце нису виделе македонске владике, када су им политичари и амбасадори из Скопља поручили да све оно што су се договорили - слободно забораве.

Двадесет година касније, у истом граду, поново је направљен веома сличан договор. У тишини, без форме и звона, скициран је ако не најбољи, оно свакако најискренији договор.

После свега неколико дана уследио је пријем МПЦ у канонско јединство са Васељенском патријаршијом. Ово признање, заправо пречица до статуса, крње је у сваком смислу, осим као фактор нове подељености, смутње и самовоље.

На Балкану где моћни кројачи стварности и прошлост чине непредвидивом, као да је мало европских комисија, Савета Европе, контакт група, трибунала правде и неправде, руских амбасада и НАТО конференција, него се у копчање народа позади укључила и Патријаршија древног Цариграда.

Није то први пут да "Његова свесветост" патријарх Вартоломеј уместо да смирује, изазива поделе па и кризе. Нема бољег примера од украјинског, где је његово црквено уједињење нажалост потврдило и продубило разједињење народа ове несрећне земље.

Српска црква и њен патријарх не споре Македонцима право да постављају питање своје статусне будућности. Једини услов је поштовање поретка који вековима важи у православљу. А у њему се ништа не чини без благослова старијег - оца, игумана, свештеника, владике, патријарха, па и целе цркве...

Самосталност МПЦ, дакле, можда није немогућа, али само у договору са Српском патријаршијом. Јер Београд или Ниш и Скопље свакако су толико близу да им Вартоломејеве пречице сигурно не требају.