Колумне

КОЗАРА

Јелена Матијевић

06. 07. 2022. у 09:30

ПРЕ равно 80 година, Немци и усташе увелико су сатирале српски народ на Козари и у Поткозарју. Здружени, 11.000 официра, подофицира и војника Вермахта (међу њима и некадашњи аустријски председник и први човек УН Курт Валдхајм) и 20.000 Павелићевих бојовника, натерали су у збегове, у козарачке шуме, више од 80.000 Срба. Половину су убили, међу њима и 12.000 деце.

Усташке хорде предвођене Максом Лубурићем, и по окончању офанзиве, истребљење су наставиле на Псуњу и Папуку. Тада су "креирајући" нове начине свирепог убијања Срба применили нови изум - бацање у бунаре живих жена и деце! Бунари су у неким селима зазидани, а жртве никад пребројане, док су споменик за 1.096 жена и деце скончалих у бунарима Слобоштине, Хрвати порушили у рату деведесетих.

А ми, данашњи Срби, хоћемо ли дозволити да се заборави? Да ли смо осам деценија после, заиста свесни размера страшног злочина на Козари 1942, једног од највећих над нашим народом у 20. веку? Сећање на та збивања отима време. Зато је сведочење Бранка Тепића, из козарачког села Комленац, о свему што је упамтио и од своје мајке сазнао више него драгоцено.

То је жива реч оног дечачића којег на чувеној фотографији, "Мајка Кнежопољка" носи на раменима, а његову сестрицу води за руку, док две године лута Козаром скривајући се од усташа. Цео његов живот, детета рођеног у збегу које је пола века касније као зрео човек пред злочинцима истих намера, бежао и од "Олује", парадигма је страдања Срба у НДХ и у Хрватској током минулог века. Да ли схватамо вредност његовог постојања међу нама данас? Знамо ли да свако његово сведочење мора бити записано и снимљено, да бисмо памтили и аргументовано подсећали. Јер они који се не сећају прошлости, осуђени су да им се понови.