НЕЋЕ МОЋИ: Грбовићев манифест

КАКО је Павле Грбовић устао против неправде. Из кревета.

Приватна архива

ЧУВЕНА је фотографија на којој велики револуционари, борци за једнакост и устаници против злог система што израбљује човечанство Џон Ленон и супруга му Јоко Оно с изразом бескрајне досаде на лицу чекају да им служавка намести кревет како би могли да наставе свој протест против светске неправде. Сцена се одиграла у једној од четири собе које су њих двоје изнајмили у луксузном хотелу у Монтреалу названом (није иронично) по краљици Елизабети и у власништву ланца Хилтон.

На ову епску сцену револта и бунта против система подсетио ме је позив младог лидера "комби странке" Покрет слободних грађана Павла Грбовића у "шетњу против константног насиља над нашим мајкама, ћеркама и сестрама". Заиста не знам ко му константно малтретира мајку (не знам има ли сестру и ћерку), али одмах могу да му кажем да то неће решити шетњом, баш као што ни излежавање и маштање о миру Ленона и Јоко Оно није решило проблем ратова или неправде у свету. Ако заиста то жели, морао би да предузме нешто друго.

ПРОБЛЕМ је, међутим, што колико год можда искрено веровао да се истински бори за правду и против репресивног система, Грбовић упорно и без критичког размишљања, што иначе приписује својим политичким и идеолошким противницима, понавља мантре наметнуте са Запада. За почетак оптужујући Србију и Србе за изазивање ратова из деведесетих година, оцењујући да "политичке и културне елите ондашње Србије, које и данас држе све полуге власти у овој земљи, заиграле су на карту сви Срби у једној држави, у Великој Србији, истовремено негирајући другима право да буду било шта друго осим Срби". Грбовић иде корак даље и од Хашког суда, који је у пресудама Радовану Караџићу и Ратку Младићу ове кривице ослободио Слободана Милошевића и државу Србију, додуше, врло дискретно - у фусноти. С друге стране, пресудом у случају Прлић, Фрањо Туђман се укључује у "заједнички злочиначки подухват" у БиХ.

Елита ондашње Србије је, наводи Грбовић, да би кренула у рат, прво морала да "ископа потиснуте међусобне националне мржње анестезиране полувековном праксом братства и јединства, пробуди успаване митове и васкрсне националне хероје, реиндоктринира српство православљем, ојача тек залечене антизападне анимозитете, прогласи дојучерашње комшије архетипским српским непријатељима - усташама и балијама". Мени није познато на које то "тек залечене антизападне анимозитете" Грбовић мисли. Када су то Срби, пре западне агресије која је кулминирала бомбардовањем 1999. године, били непријатељски настројени према Западу, посебно према Америци? Да ли када су ратовали против нациста у истом строју с Британцима, Французима, Американцима и Русима и када су "сарадници окупатора", за шта Грбовић сигурно сматра равногорце, спасавали америчке пилоте? За време Првог светског рата? За време Информбироа? Када? О "реиндоктринацији православљем" да не говоримо. Да му је отац реиндоктриниран, велика је вероватноћа да му мајка не би била жртва "константног насиља". Моја није. А "дојучерашње комшије"? Да их нисмо ми усташама прогласили и 1941, па кренули у рат?

Грбовић даље тврди да је "затим требало објаснити да су порази победе, сиромаштво јунаштво, те да је једино и само мајчица Србија у праву и да за њу вреди све жртвовати". На страну то што нико не тврди да порази из деведесетих то и нису, занимљивије је што тај човек нема идеју о победи у поразу, када се побеђује јер се остаје доследан себи, ближњима и истини. Термопили и спартански пораз, на пример, велика су победа, да не лупам сад главу присећајући се других случајева попут чувеног јеврејског отпора у Масади 74. године после Христа, пошто је Лазарова жртва на Косову пољу за њега "карикатурално дорађивање митова".

НАКОН свега овога долазимо до најинтересантније Грбовићеве акробације, где избија његов наполеонски комплекс у покушају да своје име упише међу угледнике који су овом друштву донели неки нови појам. Више се труди да следи кораке Ивана Чоловића и Аљоше Мимице, који су нам подарили појам "другосрбијанца", него Зорана Ћирјаковића који је осмислио појмове "аутошовинизам" и "случајни Срби", што је и очекивано. Грбовић жели да у говор унесе појам "новосрбијанци" приписујући га носиоцима патриотског, традиционалног и конзервативног мишљења. Превиђа при томе да би смисленије било не само за ту групу људи рећи да су "новосрби", јер је "Србијанац" у том контексту увредљив термин који користе углавном наше "бивше комшије", како каже, него и да се пре ради о "старосрбима" и да су "ново" он и његови.

Али како њих Грбовић замишља? Потпуно у матрици упијеној са Запада - "у већини одбацују основне цивилизацијске тековине као што су наука, демократија, правна држава". Укратко - затуцани мрачњаци који се стиде Тесле, или цара Душана и његовог Законика, једног од првих у средњовековној Европи. "Подложни су будаластим теоријама о скорој пропасти западне цивилизације", додаје не успевајући да уочи разлику између очигледног пада западног либералног глобалистичког поретка и западне цивилизације. Мада је и та цивилизација у озбиљном проблему.

НАВОДИ потом "догматско порицање чињенице да је Србија највећи губитник ратова деведесетих и упорно непристајање да се прихвате реалне последице те чињенице, што је предуслов започињања нормалног живота у Србији". Нико не пориче да је Србија највећи губитник, али је проблем у томе што са тиме један део људи не жели да се помири, што је и суштина борбе за слободу, јер како Езра Паунд лепо рече, "роб је онај ко чека да други дође и ослободи га". Из тога произлази да је према њему предуслов за нормални живот у Србији прихватање ропства.

Упозорава Грбовић да "новосрбијанце" карактерише и "лака подложност сугестији и доминантним обрасцима као замени за сопствено мишљење" што доказује "уврежено мишљење о нама и Русима као браћи". Онај ко критички мисли својом главом и ко се није одрекао братства и јединства, ваљда, схвата да су нам права браћа Хрвати, Албанци, Бошњаци. О Немцима и да не говоримо.

ЈАГОДА, наравно, долази на крају, па нам Грбовић указује да су "новосрби" супротност нашим ранијим херојима, па "своје наопаке ратове губе из фотеља". На Кошарама је било фотеља? Грбовић је зато одлучио да устане из кревета, и прошета се док га слушкиња не поспреми, и то време искористи за акцију "против педофила - били они у дроњцима, оделима или мантијама". Горан Јевтић пропо кад га Грбовић довати.

Препоручујемо

Колумне

2 4

НЕЋЕ МОЋИ: Лупање по прогласу

09. 10. 2022. у 07:33

Колумне

5 3

НЕЋЕ МОЋИ: Људскоправашка кастрација

02. 10. 2022. у 10:00

Колумне

5 3

НЕЋЕ МОЋИ: Призренац Фахри

25. 09. 2022. у 10:00

Колумне

0 8

НЕЋЕ МОЋИ: Инстаграм новинарство

11. 09. 2022. у 10:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације