НЕЋЕ МОЋИ: Поданичка дипломатија

ДА ли је према Ивану Вујачићу врхунац дипломатије ћутати и трпети? Је ли то дипломатски принцип или поданички менталитет?

Фото З. Јовановић

Иако нисам никакав економски стручњак, али мислим да умем да сагледавам природу и друштво, односно свет око нас, негде средином марта ми је пало на памет да би могло бити паметно да своју невелику штедњу у еврима претворим у рубље. Отишао сам на сајт банке у којој имам рачун и констатовао да је то немогуће. Посетио сам и портале других банака како бих проверио постоји ли могућност за ту конверзију и сударио се са зидом - нигде није било могуће купити рубље, било за евре, било за динаре, због западних санкција против Русије. Али Србија није увела никакве санкције Русији, зашто у домаћој банци не бих могао да купим рубље? Зато што ниједна банка овде заправо није домаћа.

Да сам, ипак, могао да еврима купим рубље, на пример, 9. марта за хиљаду евра добио бих 153.559 рубаља које би већ 20. јула вределе 2.741 евро, а 9. децембра нешто мање, 2.330. Овако бих за девет месеци свој иметак увећао за чак 133 посто, што је више него што би могла донети било каква камата, улагање у хартије од вредности или акције. Као што је ову операцију било немогуће извести код "наших" банака, исто тако је немогуће имати и штедњу у рубљама у свим банкама у којим сам пробао. Зашто, онда, угледни бивши амбасадор Огњен Прибићевић као аргумент за нашу неодвојивост од ЕУ наводи чињеницу да се у овој земљи штеди у еврима, а не у рубљама? Можда је поређење које следи претерано, али је илустративно - то је као да кажете да логораши највише воле да носе пругасте пиџаме и да им је место у логору, односно да логор нема алтернативу, јер раде у логорашким компанијама и једу логорашку храну.

То што Прибићевић говори (да ЕУ нема алтернативу и да је "цео наш живот ЕУ") је, међутим, нешто сасвим легитимно са чиме се можемо слагати или не, али је то теза за коју се могу изнети озбиљни, кредибилни, засновани аргументи. То је политика која се може утемељити као нешто што је за нас природно и од нашег интереса, заснована чак и на неким моралним, вредносним и врло логичним принципима. Истина је, међутим, и да је у првој половини четрдесетих година прошлог века главна валута у Европи била рајхс марка, а главни вредносни систем националсоцијалистички. И тада смо, како каже Прибићевић, географски били део Европе, али нисмо могли пристати да будемо инкорпорирани у тада преовлађујући систем. И сигуран сам да би се Прибићевић као принципијелан и честит човек (за шта га сматрам, колико год мислио другачије од њега) са мном сложио да не треба по сваку цену бити део нечега само зато што се то намеће.

У ово, међутим, нисам сигуран када се ради о његовом (бившем) колеги, некадашњем амбасадору у Вашингтону Ивану Вујачићу који је у истој емисији једне луксембуршке телевизије изнео ставове према којим би се могло закључити да је актуелни амбасадор не Србије, него САД или, још горе, Немачке. Како другачије објаснити чињеницу да Вујачић ништа спорно не види у крајње недипломатским, па чак и непријатељским изјавама дипломатских изасланика Немачке у Србији (оне на служби у Београду и оног на служби у Приштини), али га види у реаговању домаћег политичког врха?

Каже Иван Стево Крајачић, пардон, Иван Вујачић, како преноси сајт Н1, да је "антизападна реторика српског државног руководства 'грозна' и 'врло контрапродуктивна'" и додао да се "дипломатија не састоји од бацања блата на некога и то јавно и преко новина" и "стварања једног јавног мњења да је цео Запад против нас, с једне стране, а с друге стране причате о европским интеграцијама, па имате једну шизофрену ситуацију". "Имамо ту огроман проблем, то мора да се заустави јер та шизофрена политика неће дати никакав резултат", додао је Вујачић.

Хајде да обрнемо причу. Није ли шизофрено то што неке чланице Европске уније причају како желе да Србију укључе у своју "породицу", а да истовремено подржавају сецесију њене јужне покрајине и екстремизам политичких лидера сецесиониста? Да се позивају на УН, а да истовремено газе резолуције највишег тела светске организације? Инсистирање на територијалном интегритету Украјине и дезинтеграцији Србије, такође je већ опште место. Мисли ли Вујачић да таква шизофрена политика може имати неке позитивне резултате?

Уосталом, није ли нормално и природно да у нечему видите и некакве мане, поред врлина? Чак и млада у младожењи за којег жели да се уда, ако је паметна, види неке мане, а не савршеност, и на њих указује. Је ли и то шизофрено? Делује као да је једина "нешизофрена" ствар коју Вујачић може да замисли његова слепа заљубљеност у Запад и ЕУ, па је чак упио и њихов однос према Србији и такозваном Косову. Опет према сајту Н1 он каже: "Постали смо још један извор нестабилности у региону, пре свега, због потеза косовског премијера Аљбина Куртија који изазивају реакцију Београда и Срба са Косова". У чему је разлика између овога и мантре портпарола Европске комисије Петера Стана који увек позива "обе стране" и када је јасно да треба да се обрати само "једној страни"? Јесте, према Вујачићу, Курти нешто урадио, али шта раде Срби и Београд?!

Куртијеве заслуге још и помиње, али на заслуге амбасадорке Немачке у Београду Анке Конрад и такозваног амбасадора на такозваном Косову Јорна Родеа не сме ни да помисли. Само су Ана Брнабић и Александар Вучић ти који у својој "шизофренији" немају паметнија посла него да "бацају блато" на ове доброћудне људе. Деловање Брнабићеве и Вучића нам наноси штету, оно је "грозно" и "контрапродуктивно", а немачки двојац би нам од живота учинио утопију.

А шта је требало да ураде Брнабићева и Вучић када Роде брани углед и част терористичке ОВК, када даје рок за уклањање српских барикада и као разлог за "патњу" Срба са севера Косова и Метохије види барикаде, а не деловање Приштине? Или када Конрадова мисли да се Резолуција 1244 мора тумачити из "немачке перспективе"? Из те "перспективе" се не виде ни систематска кршења људских права Срба на Косову и Метохији. Поданички је, а не дипломатски, такве ствари прећутати и то би заправо било "грозно" и "контрапродуктивно". А, ако се не варам, реципроцитет је један од основних принципа дипломатске делатности.

Препоручујемо

Колумне

4 1

НЕЋЕ МОЋИ: Тишина независних

18. 12. 2022. у 09:00

Колумне

4 4

НЕЋЕ МОЋИ, Срби, Руси и бубашвабе

11. 12. 2022. у 09:00

Колумне

3 3

НЕЋЕ МОЋИ: Перспектива бесмисла

04. 12. 2022. у 11:00

Колумне

4 2

НЕЋЕ МОЋИ: Марија Антоанета домаћег новинарства

27. 11. 2022. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације