НЕЋЕ МОЋИ: Игре санкција

Шта нам показује историја санкција САД? Да ли се оне доносе према правним или политичким критеријумима? Ако је критеријум стављања Вулина под санкције политички, онда и одговор Србије може бити само такав

Фото З. Јовановић

Нађох се синоћ, после неколико година, с драгом пријатељицом која већ дуго живи у Индији. После разговора о приватним новостима, пређосмо на политику - занима је шта мислим о разним питањима иако нам се погледи на живот и свет доста разликују. Између осталог, упита ме "а шта је било с Палминим (Драган Марковић) 'бунга-бунга' журкама". Рекох, на ово питање (за разлику од неких претходних) одговор је врло лак - исто што је било и са оним у организацији Џефрија Епстина, само што код нас нико није убијен због тога. С тим што су оптужбе против Драгана Марковића још на нивоу рекла-казала, а оне против Епстина и његове екипе и судски доказане. Слично као и са оним по којем су такве "журке" добиле име, бившим, сада покојним, италијанским премијером Силвијем Берлусконијем, с том разликом што је италијански политичар изведен пред суд и осуђен (на чак седам година затвора), да би та пресуда касније била оборена, а овај контроверзни политичар правоснажно ослобођен оптужби.

За разумевање те разлике кључан је моменат не то да је италијанско правосуђе оперисано од политичког утицаја него управо супротно - да је политички утицај пресудан, јер је Берлускони промптно изведен пред суд и строго осуђен баш због политике која није одговарала ономе што с разлогом називамо дубоком државом, укључујући ту и разуман однос према Русији и њеном председнику Путину.

Овај принцип се сада демонстрира најотвореније у Сједињеним Државама, где је с једне стране склапање судског споразума о признању кривице с председниковим сином који суштински омогућава прекид свих даљих процесних радњи што би, сасвим вероватно, угрозиле слободу и Хантера и оца Џозефа Бајдена, док се с друге стране води сурови процес против најјачег опозиционог кандидата и бившег председника Доналда Трампа. Сумње у политичку непристрасност не могу се изнети само на рачун нашег система, него и оног западног у који се многи куну. То не оправдава мањкавости у нашој кући.

У овом светлу треба посматрати и одлуку америчког министарства финансија да на своју подугачку листу санкција стави и шефа Безбедносно-информативне агенције и бившег министра унутрашњих послова и одбране Александра Вулина. Американци су га оптужили за, како јавља једна луксембуршка телевизија, умешаност у "организовани криминал, трговину наркотицима", те за то што је злоупотребом јавне функције помагао трговцу оружјем Слободану Тешићу да се његове "илегалне пошиљке оружја слободно крећу преко граница Србије", а Русији обезбеђивао "платформу за даљи, малигни утицај у региону".

Умешаност у "организовани криминал и трговину наркотицима" није мала оптужба и не треба је узимати олако, посебно не ако долази од Американаца. У ствари, треба је узимати с већом скепсом ако долази од Американаца, јер нам прошлост показује да је њихово одређивање тога ко је криминалац, а ко није врло политички обојено. У обиљу примера одабрао сам случај Хамида Карзаија, америчког председника Авганистана. За време његове владавине, од 2001. до 2014, производња опијумског мака у тој земљи повећана је са осам на 224.000 хектара. "Њујорк тајмс" је, на пример, још у октобру 2008. писао о умешаности лидера Авганистана и његовог брата Ахмеда Карзаија у трговину дрогом. Да ли је Карзаи икада стављен на листу санкција због тога?

Да бисмо доказали да умешаност у организовани криминал и разноразни шверц нису основно мерило за стављање некога на америчку листу санкција не морамо ни ићи тако далеко, до Авганистана. Довољно је да се сетимо сада бившег председника Црне Горе Мила Ђукановића којем се гледало кроз прсте за све и свашта само док је био политички користан, а онда је пуштен низ воду. Тихо, за разлику од нпр. панамског диктатора Мануела Норијеге, који је постао превише непослушан, па је Вашингтон 1989. извршио инвазију на његову земљу, свргнуо га с власти и одвукао у затвор у Мајамију.

Поента је да је Александар Вучић у праву када каже да разлог за стављање Александра Вулина на америчку листу за санкције нису оптужбе за учешће у организованом криминалу и шверцу наркотика, него његов однос према Русији (али и према Србији и "српском свету"). Баш као што ни Слободан Милошевић није у Хаг послат јер је његов Марко радио ово или оно, јер је Марија била оваква или онаква, а Мирјана "црвена вештица". Американцима је сасвим свеједно докле год се поступа у складу са њиховим интересима и захтевима. Проблем је био у томе што се Милошевић заиста трудио да ради у интересу Србије и српског народа.

Кажу наше прозападне опозиционе ведете (а и оне мање опозиционе попут Вука Драшковића) да је Вулиново присуство на челу БИА "ужасан скандал" и штета по Србију, те да он мора одмах бити смењен. И тако даље. У истој ситуацији је, подсетио бих вас, и кинески министар одбране генерал Ли Шенгфу, којег су Американци ставили под санкције 2018. због улоге коју је, као тадашњи шеф Одељења за обуку и снабдевање Централног војног савета, имао у набавци руског наоружања, пре свега борбених авиона Су-35 и ПВО система С-400. Пекинг се није обазирао на ово и Ли је у међувремену напредовао и доведен на чело кинеске армије.

Санкције против Лија Америци су се убрзо (баш као и санкције против Русије) вратиле као бумеранг када су безуспешно молили за састанак са шефом кинеске армије током азијског безбедносног самита Шангри-Ла у Сингапуру почетком јуна ове године. Ли се састао са Борељом, немачким и британским министрима одбране Писторијусом и  Воласом, али не и са Остином.

Ли, за разлику од Вулина, није био оптужен за организовани криминал и шверц дроге. Али према тим оптужбама се треба односити не као да је свака америчка свето писмо, што чини прозападна опозиција, него онако како је по реду и закону и како је, уосталом, најавио и председник Вучић - мора се спровести истрага и утврдити јесу ли те оптужбе тачне или нису. Ако јесу, зна се како ће се поступити, а до тада Вулин не треба да буде смењен због, како то рече Драшковић, "става САД да Александар Вулин не може обављати функцију руководиоца Службе безбедности". Можда амерички став има већу тежину од просечног, али га то никако не чини меродавнијим. Сви већ знамо да став може да има свако, баш као и мишљење, па и задњицу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације