НЕЋЕ МОЋИ: Живео Динко

ДИНКО Грухоњић, новинар и професор који живи и ради у Новом Саду, најчувенији је по својим вишедеценијским напорима у блаћењу српског народа и Републике Србије, али упркос томе, Срби и Србија треба да су захвални Богу што он постоји и да га чувају као мало воде на длану, а не да га нападају. Зашто тако мислим?

Фото З. Јовановић

КАДА бих се којим чудом нашао на некој телевизији или јавном догађају с Динком Грухоњићем, пре сваког разговора, размене идеја и мишљења, морао бих да га запитам откуд он овде, у Србији. Није да имам нешто против тога, напротив, него ми је чудно. Његова животна прича ми је у великој мери разумљива. У Србију је дошао у јеку рата у Босни из Бањалуке. Ту нема шта да се не разуме. Ако су у то време због недостатка кисеоника умирале бебе, сасвим ми је јасно да ни њему није могло бити добро у родном граду, па га је напустио. Као и многи други који нису могли да издрже ратну муку, па су дигли сидро. Не треба их кривити што нису имали снаге да остану у свом граду, на својој земљи да ту буду и у добру и у злу. То што је отишао у најтежем тренутку је јасно. Баш као што је јасно и за његовог сабрата Тузлака Недима Сејдиновића.

Шта, онда, није јасно? С обзиром на то како већ деценијама говори о Србији и Србима, није јасно зашто је од агресије побегао код агресора, зашто је, како је то рекао за "Данас" 30. јула, дошао у Србију "која је, мора се признати, доследна већ 35 година: увек је, уз веома ретке изузетке у својој новијој историји, на страни зла". Будући да је у години када је почео рат у БиХ пунио 22 године, тешко да је неко други уместо њега, родитељи на пример, доносио ту одлуку.

У тренутку када је долазио у ову "шљива-државу", како назива Србију, можда није могао знати да ће се из ње наредних деценија "ширити смрад" који гуши читав наш, иначе лепи, регион, али то је сазнао врло брзо и врло је брзо постао свестан тога да је Србија епицентар зла на Балкану (да нема Русије била би и на свету), па је чак и друге почео да упозорава на то уз разумевање да је "тешко поверовати да може постојати таква концентрација зла на тако малом простору" као што је Србија.
Добро, када бежиш од рата, не бираш превише где ћеш наћи уточиште, али када спасиш живу главу, онда, ваљда, почнеш да размишљаш и о томе како да спасиш образ, или здрав разум, или шта већ. Иако немамо одговор на питање како је то Нови Сад био ближи од, рецимо, Загреба, поносни смо на то што је један избеглица из Бањалуке код нас нашао уточиште, па макар тај Нови Сад био и "националшовинистичка паланка која слави геноцид".

Него када је већ био безбедан од непосредне опасности, како то да није одлучио да после станке и пресабирања у Новом Саду продужи даље негде на блистави Запад, или да се, макар, из ове "паланке" пресели у метрополу и бисер мултиетничког суживота, Сарајево, када су тамо престали да звижде меци и гранате? Из одласка из Бањалуке закључујемо да му није тешко да дигне сидро када му негде не ваља и оде на друго место, и није баш бескомпромисан у суочавању с непријатним ситуацијама. Можемо наслутити одговор - током тог избегличког интермеца у Новом Саду је почео да гради свој нови живот.
И није му лоше ишло. Брзо после дипломирања почео се бавити новинарством, од 1997. у новинској агенцији Бета, где је постао шеф дописништва за Војводину. Следе тезге за Радио Слободна Европа, Ројтерс, Дојче веле итд., итд. Председник је Независног удружења новинара Војводине, главноуређује нешто што се назива "Војвођански истраживачко-аналитички центар" (ВОИЦЕ), заменик је главне и одговорне уреднице "Портала аутономне Војводине Аутономија", неколико пута је био председник и члан комисија при Министарству културе и информисања Републике Србије и при Покрајинском секретаријату за информације АП Војводина итд., итд. Поред свега овога је и универзитетски професор, на Филозофском факултету у Новом Саду предаје на Одсеку за медијске студије.

Када се све ово узме у обзир, сабере и одузме, долази се до закључка да је Динко Грухоњић такав какав јесте велико благо, а не непријатељ Србије, јер је само његово постојање најбољи могући деманти свега онога што он о Србији и Србима говори и ради. Динко Грухоњић испада антитеза самоме себи, негатор самога себе и свих својих теза. Ана Франк у нацистичкој Немачкој није постала медијска звезда, а Вукашин Мандрапа није предавао на Свеучилишту НДХ. Хвала ти, Динко, остај нам овде, јер те Сунце ниједног другог неба неће овако грејати! 

БОНУС ВИДЕО:

ГРАЂАНИ БЕСНИ НА ОПОЗИЦИЈУ: Блокирали аутопут и људе са децом

Препоручујемо

Колумне

19 5

НЕЋЕ МОЋИ: Фантомска опасност

23. 07. 2023. у 09:22

Колумне

4 3

НЕЋЕ МОЋИ: Игре санкција

16. 07. 2023. у 08:22

Панорама

0 0

ТРИКОВИ ДОМАЋИЦА: Ставите ловоров лист у веш машину, резултат ће вас ОДУШЕВИТИ

05. 08. 2023. у 20:14

Познати

0 0

АНЂЕЛА И ТАМАРА У КУПАЋИМ: Глумице се сликале на плажи - интернет ГОРИ (ФОТО)

05. 08. 2023. у 19:17

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације