МИЛОРАД ВУЧЕЛИЋ: Не смемо да заборавимо ни туђа сећања

РЕТКО ко нам је замерао што смо се после петсто година сећали Косовског боја и у Првом балканском рату ослобађајући Куманово узвикивали "Куманово за Косово".

Милорад Вучелић

Ето, неговано је сећање на давну битку с Турцима, пад српске државе и вековно ропство српског народа. Јесте да то и данас производи неке неспоразуме, али историјско сећање је сећање и оно се, наравно, временом култивише и осавремењује.

Они који нас критикују, чине то можда са извесним правом. Али, и ми ту грешимо и замерамо другима оно што смо спремни да опростимо себи и стога долази до сложених неспоразума и нашег неразумевања онога што се дешава. Уместо да разумемо и прихватимо неке ствари као подразумевајуће, ми смо спремни да будемо затечени и оштро реагујемо.

Ако смо ми спремни да са одобравањем гледамо на поменуто и слично историјско сећање, зашто нам толико смета када на Балкану има оних који жале за Аустроугарском и њеним решењима националног питања. Једва да је прошло сто година од њеног уништења. Мало је то да се нешто тако велико ожали. И сада ми смо спремни да са поносом памтимо оно што је било добро за нас пре пола миленијума, а нећемо да прихватимо оне који се са сетом, носталгијом и тугом истински жале за оним што је светским ратом нестало пре само сто година. То, једноставно, није фер и мало је рећи да је некоректно. И што је најгоре, стално се чудом чудимо како је то могуће и спремни смо да то другима замерамо.

Од нестанка Трећег рајха не дели нас ни осамдесет година те су и ту сећања и те како жива, јер су многи под његовим окриљем остваривали своје националне интересе и тако одржавали свој "повијесни и државни континуитет". Па, зар говорећи о НДХ то није рекао и сам Фрањо Туђман. Да не говоримо о другим народима и њиховим сличним окупацијским и квинслишким парадржавним творевинама. То што су Срби у тим временима, поред квислиншке владе, имали и два антифашистичка покрета, само замућује поглед и компликује нашу ситуацију. Због таквих "компликација" су се и Американци ових дана, преко својих амбасада у Сарајеву и Београду, поново морали одрећи Југословенске војске у отаџбини, баш као што су то први пут учинили и током Другог светског рата. Повод за то је, већ знате, филм о операцији "Халијард", када је спасено на стотине америчких пилота и војника.

И ту су жива сећања. Баш као што су многима још ближа лепа сећања о заједничкој држави која је почивала на основном принципу "Слаба Србија - јака Југославија" и она времена када су две српске аутономне покрајине биле "битан чинилац југословенског федерализма". И када је Српска православна црква била дискриминисана и сатирана.

Морамо коначно разумети да сви имају право на неговање својих сећања и носталгија за "старим добрим временима" из минулог века и тражењу нових или старих упоришта за њихово оживљавање. Нама је важно само да не заборавимо и не сметнемо с ума оно чега се други, са толико љубави и жеље за понављањем, сећају. Треба паметно и историјски основано неговати своја сећања и престати се чудом чудити и запањивати због онога што смо већ одавно морали знати а и знамо.

Наравно, и ту има разлика. Нека сећања и разумевања савременог света са Балкана се у последње време учестало обзнањују преко извесног броја "цајтунга" незнаних аутора и позивањем на недостојне и ирелевантне изворе из наше земље.

А, српско, Вучићево разумевање укупних проблема у Европи и свету обзнањује се, после њиховог непосредног сусрета у Будимпешти, преко објаве једног од најугледнијих и најутицајних новинара данашњице - Такера Карлсона.

Пише: Милорад Вучелић, главно и одговорни уредник

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације