ВЕЋ ВИЂЕНЕ КОЛОНЕ: Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник

ОТКАД је Тито "јахао на челу колоне" и откад је "пета колона" постала глобална метафора, није се нигде више причало о колонама него пред децембарске изборе у Србији.

Милорад Вучелић

Да ли против Александра Вучића ићи са једном, две или више колона питање је сад. Ако се формира прави број колона, све је завршено. Прозападна коалиција се већ сврстала у једну колону која још нема свој редни број. Ујединили су се, кажу, без обзира на разлике међу њима, и додају "наше разлике су наше предности".

И поред најбоље воље немогуће је установити о којим и каквим њиховим разликама је реч.

Да би се установиле разлике неопходно би било да упо­редимо програме тих странака или покрета, које се уопште не испољавају у било каквом поједи­начном програму кога и нема.

Постоји само пра­зна прича о томе како су они тобоже зарад општег добра, а то је победа над Вучићем, на неки велики олтар приложили жртву уверења и убеђења, које уопште немају. Изузев, наравно, убеђења да тре­ба да преузму власт.

Све у свему реч је о рециклажи тактике ДОС из 2000, што нас само мора подсетити на катастро­фалан државни, национални и економски крах Ср­бије након 5. октобра те године.

С пуним правом се зато ова врста опозиције назива снагама бив­шег режима. Наравно, оваква тактика призива и подразумева велику западну помоћ, а пре свега обавештајну, медијску и финансијску. Због тога се с њихове стране, поводом догађаја у Бањској, и траже санкције против Србије и "черечење" Вучи­ћа. Тек онда би тај пакет био комплетно упакован. Што се српског народа и бирача тиче, они играју споредну улогу у тој и таквој игри.

У политичком наступу ове привидно шаролике дружине преокрета, покрета, дављења, еколо­гије, зеленила и жутила, заведене под шифром Ђилас-Шолак, упорно се са тушта и тма мрачних придева описују опасности, стање и ситуација у којој се Србија, па и свет, налазе. Али, веома ретко или скоро никада они не изричу властити став или решење.

Изузев када је реч о увођењу санкција Русији или већ баналним фразама да "ЕУ нема алтернативу" и да се земљописно налазимо на европском континенту. Ту су изричити.

Углавном им је обичај да сачекају шта ће Вучић урадити да би га напали или оптужили. Они који су Косово давно отписали и дуго га већ помињу као независну државу су сваког тренутка спремни да за издају Косова оптуже Вучића. Узгред, проте­стантима против насиља у Београду никада у фо­кусу није било насиље и терор према Србима које врши приштински режим Аљбина Куртија.

У сагледавању света и прилика у њему њима још није дошло до памети да су, поред Америке, и Ру­сија и Кина велике силе и да се у вођењу Србије о томе и те како одговорно и вешто мора водити рачуна. Баш као и о чињеници да је бриселска ЕУ у огромној вишеструкој кризи. И да се рађа БРИКС. То је сасвим сигурно веома лоша препорука за успешно вођење Србије. Фигуративно речено, наша прозападна опозиција чак и ако види мно­го столица на које би се могло сести, никада не би изабрала да седне на ону српску, чак и ако на њој то пише.

Можда се те већ поменуте "разлике" ни у избор­ној кампањи која следи неће моћи уочити нити препознати, али се зато оно што им је заједнич­ко лако може установити и било би заиста фер то отворено и показати.

Санкције Русији би одмах биле уведене. То се подразумева. Ни Кина не би боље прошла. И ту би било неких санкција, и то одмах. Са Косовом би било још мало компликација, али би брзо крену­ло. Брзо би се удаљавали од Резолуције 1244 СБ УН, баш као и у време старог режима. Вратили би се старој ДОС тези да је Косово демократско пита­ње. Пошто се режими Вучића и Куртија, по нашој прозападној колони, међусобно дозивају и усло­вљавају попут спојених судова, после пада Вучића Албанци би одмах сменили Куртија и његове и претворили се масовно у пацифисте и алтруисте, те би све ишло глатко и лепо. А можда би се и сам Курти, када нема Вучића, поправио. Мада, бри­селско-западњачкој колони ни сада он није тако лош. Напротив. Уосталом када би пао Вучић сви би се поправили, и Вљоса, и Ескобар, и Шолц, и Зеленски, и Џеферовић, и све четири дахије и Сма­ил-ага Ченгић, и Шицер.

Затим, у ЕУ се не улази са спорном државном тери­торијом, а у ЕУ морамо по сваку цену.

И са Хрват­ском имамо спорове око територија, али то би се лако решило у корист државе која је већ чланица ЕУ. Идеје о отвореном Балкану би биле суспендо­ване. Ваљано би се порадило и на јачању аутоно­маштва у Војводини. Са Орбаном и Мађарском би се одмах променили и захладнели односи.

Поштовале би се санкције које су западне земље увеле Милораду Додику и његовој породици. За почетак би се стидљиво а онда отворено окрену­ли од Републике Српске и почели интензивну са­радњу са Кристијаном Шмитом у сусрет ревизији Дејтонског споразума. Британска декларација о геноцидности српског народа и Сребреници би се одмах нашла на дневном реду ради усвајања.

Војна неутралност Србије би била доведена под знак питања, а путовање у НАТО би се наставило тамо где су жути и Понош онда стали. Почело би поновно разоружавање Војске Србије.

Тако, отприлике, изгледа политика прозападне опозиционе колоне, бар у оном делу где влада подразумевајуће јединство. Остаје нам само да видимо у чему су њихове разлике.

Несумњиво је да ће овако јасно уочени циљеви ове колоне привући извесну пажњу људи.

Штета је само што нису отворено и јасно декларисани. Међутим, то ће можда и бити учињено.

Али, на путу њихове победе и реализације поме­нутих циљева ове колоне испречила се изборна воља грађана 17. децембра и Александар Вучић. То им ваља и треба пребродити.

Препоручујемо

Колумне

0 0

Изградићемо Србију за 21. век

25. 10. 2023. у 09:00

Колумне

0 14

МОНТЕНЕГРО НА УДАРУ ПОПИСИВАЧА ЧЕТНИКА

24. 10. 2023. у 07:22

Колумне

1 2

НЕЋЕ МОЋИ, Дан кад је Зеленски стигао на Косово

22. 10. 2023. у 09:00

Колумне

1 3

ЗАШТО ЕВРОПИ СМЕТА НАШ УГОВОР С КИНОМ? Док чекамо Брисел, Пекинг нам нуди развој

20. 10. 2023. у 13:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације