Колумне

ВЕРКУ (69) УБИО ТОЧАК АУТОБУСА, САРА (21) ИЗДАХНУЛА ПРЕД РОДИТЕЉИМА: Институције се о две трагичне смрти огласиле - тишином

Лидија Зечевић

21. 03. 2024. у 07:00

Верка Ј. (69) вероватно није ни схватила шта се догађа кад је огроман точак градског аутобуса приковао за ограду на тротоару, на којем је стајала у понедељак око 14 сати. Иако су лекари учинили све што су могли, жена је сутрадан издахнула због последица изазваних кваром на градском возилу.

ВЕРКУ (69) УБИО ТОЧАК АУТОБУСА, САРА (21) ИЗДАХНУЛА ПРЕД РОДИТЕЉИМА: Институције се о две трагичне смрти огласиле - тишином

Само 24 сата пре ове вести, са мрежа је одјекнула ужасна прича о смрти Саре Петковић (21) пред очима родитеља 9. марта. Узрок је напад астме, коју је млада девојка имала од детињства. Сара није добила адекватну медицинску помоћ на време. Издахнула је док су њени родитељи покушавали да добију "прави" број службе хитне помоћи надлежне за Велики Мокри Луг.

Танка је нит која везује причу о два изгубљена живота, или, ако хоћете, две смрти. Али, ипак нас је довела на исто место, до институција система, које су се у оба случаја оградиле тишином.

Управа Града Београда има уговор са конзорцијумом чији је члан "Банбус". А, њему припада аутобус 78 са чијег је возила полетео точак и усмртио Верку. Јавни тужилац већ поступа у овом случају, али из Града се нико не оглашава. Као да се точак докотрљао из Ниша. Као да Град Београд не склапа уговоре са приватним превозницима, као да их Београђани не плаћају по пређеном километру, као да "Банбус" већ нема подебелу историју инцидената, као да тај исти Град није власан да разбуца уговоре који штете грађанима и као да грађани то не знају....

Министарство здравља, од којег нисмо успели да "ишчупамо" ни конкретну информацију како је устројена хитна помоћ, која је у њиховој надлежности, послало је саопштење. Кажу, испитаће случај Сарине смрти. Као да је у питању крађа, а не губитак живота, као да ни не треба да знамо да 194 не важи за све грађане Београда.

Има ли тамо мајки, очева, одговорних, часних људи, или су сви само бирократе, који смрт детета од 20 година пребацују из руке у руку баш као што су њихове колеге радиле кобног 9. марта шетајући избезумљене родитеље са броја на број.

Чему ћутање, где су објашњења? Пре свега, где је људско саучешће, а где граница бахатости?