СРЕБРЕНИЦА СРПСКА ГЕРНИКА: Ауторски текст Миливоја Иванишевић

ДЕЦЕНИЈАМА сами себе саплићемо и потом се му­чимо како да изађемо из ситуације у коју смо се запетља­ли. Тако је и сада.

Фото А. Станковић

Одавно смо у великој невољи у сучељавању са својим покојницима. Како их овековечити и како спречити да их поново не изгубимо у неком нашем већ уобичајеном забо­раву. То је најкрупнија нацио­нална недоумица која нас због случаја Сребренице заиста мно­го оптерећује. Рецепт за излаз сигурно је да постоји, али нам није доступан. Или још није до­шао надохват наших схватања.

Већ је доказано да покојнике лако заборављамо и добар део прошлог века провели смо као хипнотисани и у хипнози за­боравили на све што нас је као народ снашло, па чак и у тек минулом веку. При крају по­следње деценије 20. века у Сре­бреници су поубијани сви Срби, без обзира на пол или узраст. То су мештани који нису хтели да оду из града у коме су рођени не само они, већ и њихови ро­дитељи и родитеља родитељи. Побијени су и сви ратни заро­бљеници и људи похватани и доведени из спаљених околних српских села. На крају 20. века у Сребреници и том делу По­дриња није било староседелаца српске националности и право­славне вероисповести. Од некад доминантног народа на својим огњиштима остало је још свега девет одсто живих становника у селима покрај Дрине: Црвица, Лијешће, Петрића и условно Скелани. То су Срби који су је­дини могли да почине геноцид.

Али, можда није баш о њима реч. Можда је реч о давно по­знатој и идентификованој гру­пи НАТО плаћеника који су за огромне, а има доказа и златне, награде и гаранцију да ће бити заштићени од Хага, уз асистен­цију британских и француских организатора, извршили стрељање неколико група муслиман­ских војника. У то време главну реч у БиХ водио је Унпрофор, састављен у највећој мери, а по­негде и једино, од представника Велике Британије и Француске. Зато није проблем и не чуди што Хашки трибунал, па чак ни муслимански суд, никад ту братију не похапси и не осуди. Одговор је веома јасан. Тада не би било ни садашњег геноцида, ни при­кривања покоља Срба у граду. Требало је само да прође до­вољно времена и да се цео терет пребаци на другу страну, на туђи образ и плећа.

То се и сада, кад у Савету безбедности УН није про­шла резолуција, и догодило.

У тој констелацији могуће је тумачити понашање српских политичара, чак и некадашњих председника држава, који као чин покајања, венце цвећа до­носе на гробља српских убица, а не својим покојницима у Сре­бреници, у којој су сви Срби по­убијани само зато што су то што јесу - Срби. Да ли су доносиоци цвећа били свесни тог неопро­стивог и грешног игнорисања властитих жртава, а тиме су го­динама хранили обману домаће и светске јавности да су Срби починили неки мега злочин и траже опроштај. Сребреница је по оном што се догодило српска Герника. И питање је до када ћемо те заблуде бити свесни и коначно свој народ ослободити вишедеценијског осећаја кри­вице, јер Срби у Сребреници нису за све време рата убили ниједног муслимана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације