КОМЕНТАР: Друга страна - блокада и њени стварни циљеви

ПРОТЕСТИ или демонстрације по правилу декларишу своје циљеве или захтеве понекад и независно од самог повода.

Милорад Вучелић

Циљеви су углавном били веома широко и високо артикулисани и постављани. Имали су неку врсту општости и идеолошких уверења. Давне историјске 1968. студентска побуна је у Немачкој била у знаку обрачуна са очевима који су прикривали своју нацистичку прошлост која је и тим путем била уграђивана у немачко друштво, у Америци је демонстрирано против рата у Вијетнаму и присутне расне сегрегације, у Француској се радило о општем друштвеном и културном незадовољству у веома широком распону, у Београду су студенти устали против "црвене буржоазије" и очева и руководства државе које је "изневерило своје револуционарне социјалистичке идеале" и бирократизовало се. У добром делу су све ове демонстације и побуне у основи биле крајње критичке према капитализму. Могли бисмо се вратити и на протесте у вези са Конкордатом, 27. мартом 1941. и у време антибирократске револуције, или на 5. октобар 2000. године...

Посебну пажњу би заслужиле Литије у Црној Гори. Али, сва поређења која бисмо изводили била би у огромној мери врста уношења вишка смисла у данашња студентска и све више средњошколска протестовања и блокаде.

Зашто? Зато што су у данашњим протестима јавно декларисана три прецизна захтева властима или тачније Александру Вучићу и сва су три захтева испуњена. Реч је о објављивању документације о радовима на железникој станици у Новом Саду, кривично и прекршајно процесуирање свих оних који су вршили насиље у демонстрацијама. Пуну реализацију установљавања кривице за трагедију у Новом Саду обавиће тужилаштва, вештаци и судови. Финансијски захтеви према факултетима су испуњени. Опозиција ће добити у парламенту прилику да дискутује и покуша да обори Владу.

Демократије у неку руку почивају на притисцима, па је тако овај притисак дао неке резултате. Све што је јавно тражено добијено је. Циљ је био поправити друштво, учинити институције система одговорним и хитријим у раду и решити нека материјална питања академске заједнице и то је учињено.

Фото Н. Скендерија

Ту би се ствар могла и морала завршити. Али будући да се још не завршава, намеће се питање постоје ли неки почетни јавно необзнањени захтеви и циљеви. И да ли се сада види нека прилика да се испоставе неки нови захтеви или да се коначно јавно обзнане стварни и прави разлози блокада и протеста, а то је обарање с власти Александра Вучића свим могућим средствима, а посебно оним који би довели до потпуне блокаде друштва и економије. Није изгледа реч о притиску на институције да би оне боље фукнционисале, него је реч о притиску на њих да би се ствари решавале ван институција. То обарање Вучића иначе већ јако дуго тражи прозападна политичка опозиција и то ништа није ново. Као што није ново и то што за то нема праве снаге на безбројним изборима које губи. Не могу својим овешталим политичким поступцима нити изанђалим стереотипима произвести неку иоле критичну друштвену енергију. Али сада им изгледа да су видели прилику да искористе младе и малолетне (добар део њих са искреним полетом) за свој какав-такав политички успон. Све са симболима крвавих руку као некада стиснуте црне песнице "отпора", а све из већ по ко зна који пут примењених оруђа из арсенала обојених револуција. Нескривена им је намера да се створи нова мрежа наводно самоорганизованих невладиних организација (примера ради "Свиће", "Став") и да се интегрише у већ постојећи систем ових организација. И то треба да постане подмладак неких од прозападних политичких партија. И, наравно, и сада је у овим протестима видљиво присуство партијских подмладака код младих, као и оних других знатно старијих који припадају академској заједници.

Док се тај рад обавља на "терену" омладинских протеста и блокада, страначки прваци раде на терену неких од западних држава и институција ЕУ (код Тонина Пицуле) призивајући страну арбитражу којом би дошли на власт у Србији. Траже оне сличне себи који би рушећи тобоже Вучића покушали да сруше Србију. Србију која иначе, као што свако ко хоће да чује и види, зна да обитава у једном изузетно тешком времену препуном искушења, у једној одиста историјски преломној епохи. И да то без јединства о вишим и основним вредностима није лако издржати.

Препоручујемо

Колумне

0 1

КОМЕНТАР: Зеленском заробљени фашисти милији од обичних војника

13. 12. 2024. у 07:00

Колумне

0 0

КОМЕНТАР: Колосеум

27. 11. 2024. у 09:15

Колумне

0 0

КОМЕНТАР: Степенице

26. 11. 2024. у 09:15

Колумне

0 2

КОМЕНТАР: Великани

15. 11. 2024. у 15:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације