НЕЋЕ МОЋИ Да ли је Свети Јован Златоусти био удбаш?

СРПСКА православна црква је од свог постанка до дана данашњег имала централну улогу у српском друштву и то јој не негирају ни њени највећи актуелни критичари. Управо због тога се она у тренутној дубокој друштвеној кризи поставља у фокус и покушава јој се наметнути или улога коју никако не може да има, или се настоји да се СПЦ преко сваке мере оцрни

Фото З. Јовановић

ПРВА забележена побуна у теологији је устанак ђавола против Бога и окончана је тако што је Свети архангел Михаило Луцифера и његове следбенике протерао из раја. Истина је, постоје многи у православљу који хришћанство сматрају побуном против овога света и на тај начин виде одлуку оних који се одричу свега материјалног, проглашавају "смрт свету" и повлаче се у пећине да би се непрекидно молили Богу. Није, међутим, ово побуна на коју је владика Григорије мислио када је у интервјуу за Н1 на Бадње вече рекао да је "побуна код младих људи не само природна ствар него је и духовно јако важна", и додао да су "они на неки начин анђели који неће да држе паучину на очима и који ствари виде много боље од свих нас". Да му је таква побуна у срцу, можда би и сам другачије живео и другачије се бунио.

За прављење паралеле са овом данашњом побуном и односу који Црква треба да има према томе много је пак боља она која је задесила Антиохију 387. године. Између осталог и јер наши омладинци ни на који начин нису анђели. Ни они пали, који су хтели да сруше "диктатуру Бога", ни они предвођени Михаилом. У време поста те 387. године, грађани Антиохије побунили су се против цара Теодосија Првог (касније проглашеног за свеца у православној цркви) због повећања пореза и оскрнавили његове статуе и портрете у граду, што је у то време сматрано страшним злочином. Да би спасли град сурове освете, хришћански прваци архиепископ антиохијски Флавијан Први и Свети Јован Златоусти поделили су улоге - архиепископ је отишао у Константинопољ да убеди Теодосија да треба да буде милостив, а Свети Јован је грађане уверавао да треба да врате мир. Тако су и настале његове чувене хомилије "О статуама". Да, важно је напоменути и да је ова побуна у Антиохији 387. године била побуна повлашћених и имућних, на шта указује Едмунд Спенсер Бушије у књизи "Кратка историја Антиохије".

Да су којим случајем живи данас, и архиепископ Флавијан (такође проглашен за свеца у православној цркви), и Свети Јован Златоусти нашли би се на мети разгоропађених аналитичара који би их по кратком поступку прогласили за сараднике службе, као што то чини Драгомир Анђелковић с патријархом Порфиријем (којег и он попут комунисте Јова Бакића назива "Профитије" и још му додаје "Мајбахшки", што заиста не знам одакле му, јер кад год сам видео патријарха да се вози, био је у "фијату 500Л" браон боје, а видео сам га много пута) и још понеким високим црквеним достојником. Овим је Анђелковић заслужио да му верни читаоци листа "Данас" у коментарима дају подршку типа: "Савладао сам стечени анимозитет према аутору и прочитао. Одличан текст! Браво!"

Овај, некада председнику Александру Вучићу изузетно близак аналитичар који је писање за десно-конзервативни "Печат" заменио писањем за лево-либерални "Данас", за луксембуршки дневник под насловом "Злодух 'Светог Синана' лебди над Патријаршијом", пита да ли ико мисли да "УДБ или КОС нису многе инсталирали у врх СПЦ-а или на неки начин приволели да са њима сарађују" и, оптужујући врх српске цркве за криминал, додаје да је "СПЦ пала у канџе режима и више него за владе Ј. Б. Тита". Наравно, да би се напад на СПЦ увио у обланду "објективног" и "добронамерног", помиње се "несумњиво велики и честити патријарх Павле", којег Анђелковићеви данашњи истомишљеници наводе као светао пример, иако су га за живота нападали и више него што то чине с данашњим патријархом Порфиријем и што су чинили са његовим претходником Иринејем. Сада је врло згодан за подривање Цркве којој је сав свој живот посветио. Колико сте пута само чули онај потпуно измишљени цитат о аутомобилима и завету скромности?

Кад смо већ код лажних цитата, вратимо се накратко на јунака с почетка овог текста, владику Григорија, Анђелковићевом срцу много дражег, који не само да студенте пореди с анђелима него и Светог Саву проглашава за некаквог "рокера", а рокере за бунтовнике, иако је та "рокенрол побуна" била потпуно лажна и у естаблишменту укорењена. Сетите се само оне фотографије бунтовних Џона Ленона и Јоко Оно који чекају да им служавка у једном њујоршком хотелу намести кревет да би могли на миру да се врате дизању револуције. Овај владика је измислио цитат Светог Симеона према којем се он Светом Сави обраћа са "сине, буди ми отац". Да је цитат лажан, указује чињеница да га нема ни у Житију Светог Симеона, а још мање у Житију Светог Саве, нити било где другде, али постоји место где Свети Симеон благосиља Светог Саву, што јасно говори о односу њих двојице, и обраћа му се са "чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, речи моје пази, ка мојим, пак речима приклањај своје ухо". Свети Сава, дакле, слуша свог оца, а не обрнуто. Једино место где се овај цитат појављује, а које сам успео да нађем је беседа владике Григорија о Савиндану у Паризу 2018. године, тако да испада да је он самоме себи извор.

Није ово први пут да владика Григорије кривотвори православну веру. Сетите се на пример оне њу ејџ екстраваганције са животињама у рају. У овом случају заиста је небитна теолошка расправа о томе имају ли животиње душу (некако је небитна и у самој Цркви што доказује чињеница да се нико тиме није озбиљније бавио све до владике Григорија). Битно је оно што он каже скривајући се иза Берђајева: "Нећу у рај, ако тамо нема моје мачке." Зар ја, један лаик, једном владици да објашњавам да је централна тачка хришћанства невезивање за било шта материјално, укључујући ту и људе, а камоли псе Гарије, и потпуно предавање Богу и његовој љубави, што заправо јесте рај. Ово ми је личило више на оно како је Милан Грол описивао усташе ("Хрвати са Србима неће ни у рај"), него на мудрост једног православног владике. Није толико битно због чега неко неће, него да неће у рај. А за такве постоји и неко друго место.

А ту је и бизарна идеја Григоријевог кадра Ненада Илића, кога патријарх Павле није хтео да рукоположи, а којег је патријарх Порфирије брже-боље пензионисао, да се у ситуацији у којој се налазимо не сме бити неутралан: "Ако се не дај Боже догоде неке нежељене гадне ствари, највише ће за њих бити криви баш они неутрални и свезнајући, забринути због онога што треба да се догоди кад се уклони основна болест. Као и миротворци који не желе да виде да је мир који проповедају мирење са болешћу, и тако саботирају успостављање здраве и добронамерне већине." За њега су они који желе мир и међу људима добру вољу најгори и највећи кривци, па је удбаш не само патријарх него би то били и свети Флавијан и Јован Златоусти, а и Свети Сава који је мирио браћу. То је филозофски правац "ако ниси с нама, онда си против нас", а он у својој гордости верује да боље од ових светаца зна шта је здраво и добронамерно. Можда је он свом потомку Баки Прасету рекао "сине, буди ми отац", па зато често изиграва кловна у његовом циркусу.

Препоручујемо

Колумне

0 5

НЕЋЕ МОЋИ, Зачарaни круг самоодбране

19. 01. 2025. у 12:24

Колумне

0 6

НЕЋЕ МОЋИ: Санкције ослобађају

12. 01. 2025. у 18:10

Колумне

0 5

НЕЋЕ МОЋИ, Чија су наша деца?

05. 01. 2025. у 08:00

Политика

0 105

НЕЋЕ МОЋИ: Хрватски интерес данас

29. 12. 2024. у 10:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације