НИЈЕ ВЕРОВАО ТИТОВИМ СЛЕДБЕНИЦИМА: Слободан Јовановић - Истине и заблуде о Милошевићу

ПОНЕКАД ми се учини да се о њему све зна, или ако не баш све, онда бар много. А понекад - да се, у ствари, зна мало, готово ништа о Слободану Милошевићу.

СУСРЕТ Оља Ивањицки са Слободаном Јовановићем и Слободаном Милошевићем, Фото Приватна архива

Ништа стварно и битно, какав је заиста био, изнутра или бар изблиза, а не само споља и издалека. Толико је тога о њему написано и изговорено, од новинских текстова и емисија, до књига и серија, напољу и овде, да би од тога могла да се сачини читава библиотека. А да он, прави он, буде једва додирнут. Јер, о Милошевићу се говорило и писало, чини ми се, у крајностима, или, тачније речено, углавном једнострано. Од обожавања до негирања, од митске личности у Срба, до балканског касапина и метафоре зла.

Помишљао сам и да напишем књигу о њему. Кад су могли они који га нису ни познавали, могу и ја који сам се, једно време, виђао с њим свакодневно. Сећам се да су неки људи долазили да ме упознају само зато што њега познајем. Засад, новински текст са по којим детаљем, непознатим и познатим а уочи годишњице његове смрти у казамату Хашког трибунала, 11. марта 2006.

Заблуде око Милошевића можда се најбоље могу избећи ако га сагледамо из његових речи, из његових опаски о себи и другима. Дакле, њим самим. А умео је да каже. Сликовито и јасно, сажето и консеквентно, логично и разумљиво. На пример: "Кад ми помажемо Србе преко Дрине, онда сам ја ратни злочинац. А кад Ватикан помаже Хрвате, онда је папа свети отац".

Једном приликом, кад је био, да тако кажем, на врхунцу славе, кад му је слика била на сваком кораку, на шофершајбнама аутобуса и камиона, питао сам га, помало наивно, како носи тај терет. Одувек ме је интересовало какав је његов доживљај себе, поготову кад је од једног "обичног" партијског и државног функционера, додуше високог, почео да "прелази", после Косова Поља и оног "Нико не сме да вас бије", у "необичног" и слављеног, обожаваног и да не кажем "натприродног". Гледао сам изблиза ту метаморфозу, то настајање феномена Милошевић, ту експлозију харизме и доживљаја јавности од самог избора на високу функцију до "Слобо - слободо", "Није Ђорђе могао да дође, већ је Слобу послао народу"... Изненадио ме једноставним и аподиктичким одговором: "Не треба се оптерећивати својом личношћу". И тачка. Лако је то рећи, помислио сам у себи, али нисам ништа додао.

Сам тај "необични" део његовог лика и дела почео је од целоноћног разговора са народом у Косову Пољу. Тада је тај прикривени проблем судбине Срба на Косову и Метохији изашао на велика врата пред целу јавност. Буца Павловић, председник Градског комитета, означио је то једном малициозном синтагмом: "Олако обећана брзина", алудирајући на дежурну политичку оптужбу и пресуду тога доба о "великосрпском национализму". Ми у "Експрес политици", који смо такође апострофирани у том контексту, одговорили смо коментаром под насловом "Олаке оцене Драгише Павловића", и читава ствар је прерасла у чувену Осму седницу ЦК СК Србије. Сукоб са Стамболићем је, у ствари, тињао цело то лето 1987. Сећам се да ми је Милошевић у лифту у згради ЦК, кад је хеликоптером кретао у Косово Поље, рекао отприлике: "Побогу, како овај Иван не схвата да га народ неће. Кад би се мени тако нешто десило, једноставно би се покупио и отишао - на пецање, на пример". Да, Слобо, кажем му, али човек управо то не може да схвати. Има жуту мрљу и није му дато да јасно види себе. "Можда си у праву", додао је он после краће паузе.

Био сам сигуран и тада, а и сада исто мислим - Слободан Милошевић није био националиста. На оптужбе са Запада да су се Срби са Косова и Метохије организовали на националној основи одговарао је без икаквог комплекса и правдања: "Да, организовали су се на националној основи зато што су нападнути и угрожени као Срби, а не по основи риболова или пчеларства, као риболовци или пчелари. Шта је чудно и нелогично у томе што су се организовали по основи на којој су угрожени".

Његови су искази били јасни и логични, умео је и сложене теме и проблеме да изрази тако да свако разуме. Био је то његов специфичан дар и начин мишљења. Једна од најпознатијих реченица у прилог тој тврдњи гласи: "Не нападају они Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије". Штавише, то је нека врста матрице коју може да користи и сваки потоњи српски лидер.

"Проблем Косова и Метохије мора најпре да се решава у Београду", говорио је. Као што је са једном дозом повишене самоуверености тврдио и можда уверавао не само друге него и себе: "Нико више неће моћи да одлучује о Србији изван Србије, без Срба и против Србије!"

Потоња стварност можда и није у потпуности потврдила ту његову антиципацију, али је свакако треба схватити као његово суочавање са сазнањем да су Србија и српски народ били под неком врстом "принудне управе" у Титовој Југославији, па и у самој Србији - ако се има у виду уставна позиција покрајина. Део те скривене политике је и дугогодишње нерешавање проблема неподношљиве изложености Срба на Космету перманентном малтретирању и прогону.

Милошевић је у политички живот Србије ушао са идејом водиљом о "доследном остваривању договорене политике", уз критику бирократске индиферентности преме друштвеној стварности да би преко тзв. антибирократске револуције стигао, ненамерно или намерно, и до саме детитоизације. О Титу је, иначе говорио да је "историјска личност" и да "суд о њему треба да донесе историја". Али је зато о Титовим следбеницима на челу других република и покрајина, са којима је у оној својеврсној турнеји по свим главним градовима зарад наводног спасавања Југославије говорио: "Ја њима ништа не верујем". Уосталом, македонски политичар Лазар Колишевски је први открио да над Србима и Србијом бди "непринципијелна коалиција" коју чине југословенски политички врх и врхови сепаратистичких република, у стварном значењу - антисрпска коалиција. Коју годину касније, кад се Македонија осамосталила, и то мирно, без испаљеног метка и без икакве сметње из Србије, Милошевић је Глигорову, рекао пола у шали а више у збиљи: "Киро, пре ћеш да изгубиш државу него што ћеш да је осамосталиш". И то се, ево, уистину и догађа. О Црној Гори је изговорио ону чувену метафору о "два ока у глави". Упркос настојању Мила Ђукановића и његових спонзора са Запада да "једно око" заслепи антисрпском мржњом и упркос отцепљењу Црне Горе, посебно упркос настојањима да се та метафора о два ока у глави искарикира, она ће остати вероватно као трајан знак историјске истине да су та два ока део истог тела, а даће Бог и - исте главе.

У једном тренутку деведесетих година питао сам Милошевића како тумачи чињеницу да се СССР разишао у миру а да код нас бесне грађански и међунационални ратови. Одговорио је на свој начин, кратко и у неком смислу пророчки: "Оно што се код нас догађа сада, код њих ће касније". Управо касније сам се и сетио тог његовог јасног и тачног одговора. Имам у својим забелешкама и сећању, али и из његових јавних обраћања, још доста таквих тачних и проницљивих исказа а, наравно, и понеку заблуду и погрешку. За ову прилику ево још две познате реченице из оног пророчког обраћања у тренутку одласка са власти октобра 2000.

"Кад се промени систем, нећемо бити као Немачка, него као Боливија"; и друга: "Србима су, у ствари, наменили судбину Курда".

О Плану З-4 у вези са Србима у Хрватској је говорио: "То је максимална понуда коју смо могли да добијемо од међународне заједнице. Заправо, то је држава у држави". Председник Републике Српске Крајине Мартић је рекао да тај "папир" није ни прочитао и да му не пада на памет да га прихвати.

О паду Книна: "Помогли смо колико год смо могли, и више од тога. Једино нисмо могли да пошаљемо војску. Не бисмо стигли до Бијељине, а Книн би пао. НАТО би прелазак границе на Дрини искористио као 'правни основ' да бомбардује Србију". Том приликом сам први и једини пут приметио сузе у његовим очима. Тражили смо од њега много пута да се обрати народу. Да то чини чешће. Да људи то хоће и очекују. Његов одговор је гласио: "Шта имам да се обраћам и да говорим. Људи то све знају". Једном приликом замолила ме чувена сликарка Оља Ивањицки да јој уприличим сусрет с њим. Хоће да га лично упозна и да му поклони слику. И кад се то догодило, Оља је открила слику на којој је био он. Насликала га је у њеном стилу, такорећи као Аполона. Он је дуго гледао слику, онда се захвалио и рекао: "Али, знате шта, ово јесте мој лик, међутим нисам ја ни издалека овако леп". Оља је мало женски лукаво, а мало и уметнички одговорила: "То је мој сликарски доживљај Вас".

На крају, још једна напомена. Упркос огромној сатанизацији, али и великом напору лажног Хашког трибунала да га осуди за наводне ратне злочине, Милошевић је отишао са овог света неосуђен. Уз то, верује се да је на овај или онај начин убијен. Чуо сам у новије време многе наше интелектуалце који су се раније изјашњавали као његови противници, да кажу да тек сада разумеју огромне тешкоће с којима се суочавао и борио и да су умногоме променили свој суд о њему. Прави суд о Слободану Милошевићу даће ипак историја, која ће га, верујем, сврстати међу значајне историјске личности у Срба.

Препоручујемо

Политика

0 2

"О БАЛКАНУ САДА БРИНУ ДРЖАВНЕ СЛУЖБЕ САД" Светомир Настасић: Постдемократски политички и државни удар

09. 03. 2025. у 17:23

Колумне

0 4

ЛИЧНИ СТАВ - Америка напушта УН: Опомена или решеност?

26. 02. 2025. у 07:00

Политика

0 3

ШЕШЕЉ: Има много паметних међу муслиманима који знају да је рат са Србима био грешка

17. 02. 2025. у 21:00

Панорама

0 0

УВОД У РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ: Пре 35 година почео 14. конгрес СКЈ

20. 01. 2025. у 07:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације