НЕЋЕ МОЋИ: За идеале гину будале

Како су студенти у блокади и њихови идеали изгубили значај, и практично постали сметња у очима оних који су их до јуче идеализовали, чим је у причу уведен - новац

Фото З. Јовановић

Око 19.30, 25. маја 1871. Луј Шарл Делесклиз, лидер устаника током Париске комуне, ставио је своју црвену ленту, ненаоружан отишао до барикаде на Тргу Шато д'о, и попевши се на њу изашао пред војнике који су га одмах упуцали. Три дана после тог 25. маја окончана је "Крвава недеља" којом је стављена тачка на двомесечну побуну Парижана која је, према званичним подацима, живота коштала 6.667 устаника, а према незваничним чак и до 20.000. Њих 7.500 је протерано у Алжир.

У Комуни је активно учествовао и чувени француски сликар Гистав Курбе, "кум" рушењу стуба на Тргу Вендом који је подигао Наполеон Први у славу победа војске, као симбола рата и освајања, да не кажемо "великофранцуске агресије". За разлику од Делесклиза, Курбе није изашао пред војску и положио живот у борби за идеале на коју је хушкао Парижане, него се крио по подрумима све док није ухапшен 7. јуна и пред Војним судом 14. августа осуђен на шест месеци затвора. На суђењу, Курбе је тврдио да се Комуни придружио једино како би је пацификовао и да је стуб Вендом желео само да премести, а не и да га сруши. Пошто је осуђен и да плати обнову истог, Курбе је побегао у Швајцарску.

Обриси оваквог понашања већ се оцртавају пошто ректор Ђокић и други професори Београдског и других универзитета у Србији који су здушно подржавали, а готово извесно и инспирисали студенте у блокади, почели да узмичу чим су у опасност доведени њихови приходи. Сам Ђокић је, током гостовања на Радио-телевизији Србије, највећи део свог излагања посветио управо питању исплате професорских плата и почео, попут многих својих колега, да се дистанцира од студената. Признајући да су, као Универзитет у Београду, студентским блокадама дали "недвосмислену подршку", Ђокић истовремено каже да он и његове колеге нису обуставили рад, него "не могу да реализују наставу јер постоје блокаде".

Слично је наведено и у званичном допису Универзитета у Београду Министарству просвете где, поред тога што се истиче како они, заправо, све време врло напорно раде и зарађују своју плату, пише да су "редовне наставне активности на свим факултетима привремено обустављене због објективне немогућности њиховог спровођења у условима студентских блокада", те да "настава и испити нису обустављени због штрајка, већ је реализација тих активности објективно онемогућена у условима студентске блокаде".

Они би хтели да раде, али им не дају студенти у блокади које подржавају. Они су их, заправо, и подржали да би их "пацификовали" и због тога нису пристајали на дијалог на који је председник позвао, зато су се правили луди и на писма која су им упућивали студенти који се не слажу с блокадом (поред тога што мејл адреса с које је писмо послато није била валидна). Зато су, уосталом, и подржали блокаду која их спречава да раде, али не и да примају плате.

Заправо, питање професорских плата, које сада ствара дубоку поделу и међу онима који су "принципијелно" и "идеалистички" подржали блокаде, није ништа ново. Оно је у самој сржи ових блокада и професорске подршке од почетка протеста. Не заборавите на четврти студентски захтев, који потпуно одудара од остала три везана за пад надстрешнице у Новом Саду и дешавања која су уследила. Они су суштински подржали студенте који их спречавају да раде борећи се за њихове веће плате.
Али питање новца није само професорска ексклузива - и ученици Пете београдске гимназије су, нажалост, показали да им је новац важнији од принципа за које се боре, па су одлучили да блокаду прекину и оду на екскурзију, пошто паре које су раније уплатили у ту сврху не могу да се рефундирају. О њиховим професорима и да не говоримо. И они су (мислим генерално на професоре у основним и средњим школама), чим су им угрожене плате, масовно одустали од подршке онима који их "спречавају да раде" и одлучили да се врате послу за који су плаћени.

Менталитет сличан ономе који смо видели и пре две године, када су лидери прозападних опозиционих партија тражили да се поновљени избори за Београд одложе, како не би пали у време "холидеја". Јер нема идеала који су важнији од екскурзије.

Француски политички филозоф Ален де Беноа упозоравао је да је суштинска разлика, непремостив јаз између једног просечног западњака и борца за слободу, односно терористе, у томе што је циљ живота данашњег обезбоженог и потпуно материјалном окренутог западњака пензија, а борцу за слободу је циљ нешто више и вредније од самог живота. Показује се да наши позападњени професори, попут људи на које указује Де Беноа, немају виши циљ од пензије, односно плате, и да пред платом сви принципи падају у воду, а за идеале изгледа, опет, гину будале.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације