Колумне

КОМЕНТАР: Војни пакт Немачке и Јапана нова претња човечанству?

Ивана Станојевић

27. 03. 2026. у 14:17

ВОЈНИ пакт Немачке и Јапана, договорен током посете министра одбране из Берлина Бориса Писторијуса Токију, заледио је човечанство које памти сличан дил уочи Другог светског рата и његове стравичне последице. Ако се на први поглед чини да фали Италија, чињеница да су све три земље већ раније потписале споразум о логистичкој сарадњи у области безбедности, отклања и тај "недостатак".

КОМЕНТАР: Војни пакт Немачке и Јапана нова претња човечанству?

Може Рим да се правда како таква кооперација није исто што и распоређивање војника и војне опреме једне државе на територији друге које су сада утаначили Писторијус и јапански му колега Шинђиро Коизуми, но и лаику је јасно да "није шија него врат". Терен се доследно припрема, моћници на челу великих сила знају крајњи план, али је он све више видљив и обичном свету.

Логистичко повезивање које подразумева и обавештајно, траје већ деценију и досад су га на папиру Јапанци озваничили са 11 земаља, укључујући Италију. Нови договор Берлина и Токија је, можда, кључни корак у стратегији увођења војних ефектива европских чланица НАТО у Источну Азију.

На мала врата, кроз маневре и размену опреме и наоружања, Немачка и Јапан, стварају осовину која ће, по потреби, од мирнодопске лако постати војна. А, од двојне и тројна, рецимо са Италијом, на шта опомињу духови крваве прошлости. Могла би то, међутим, уместо Италије, сада да буде и било која друга придружена земља, која више одговара актуелној геостратегијској ситуацији.

Креатори новог светског поретка и ратова којим би да до њега дођу, можда ће увидети и потребу да се пакт не задржи на три члана. Јер, колико је од данашњег, другачија била планета пре Другог светског рата, толико су различити и механизми деловања великих сила.

У њиховим очима је, осим тога, други трн. Данас је то Кина, а против ње не успевају старе методе. Сама, а ни са азијским савезницима, Јапаном, Јужном Корејом, Тајваном и Филипинима, Америка не може да одврати Пекинг од потпуне контроле над Јужним кинеским морем, нити да га убеди у неистину, да Тајван није, додуше аутономна, али кинеска територија.