НЕЋЕ МОЋИ: Зашто се бијемо?

ДОК нам са телевизора памет соле Весне Малишић и Јелене Милић, Душани Теодоровићи и Филип Балуновић, на улици се млате они који су јуче гинули на Косову (полиција), са онима који би сутра гинули на Косову (десничарски део демонстраната). Зашто?

Приватна архива

ДОК сам као тинејџер живео у Паризу, тренирао сам њихов национални борилачки спорт, савате. Знате како клинци који су озбиљно посвећени неком спорту знају да се вежу за свог тренера. Мој тренер је радио у обезбеђењу француске Националне скупштине и неретко сам га обилазио на радном месту. Био је припадник Републиканске гарде, елитне војне јединице. Под командом пуковника, његов деташман био је стално присутан у Бурбонској палати, наоружан дугим цевима, јер се "Скупштина брани метком". То је било крајем осамдесетих година када терористичка претња није била изражена као данас, а француско друштво много стабилније. У овоме је, можда, одговор због чега никоме током вишемесечних врло насилних протеста у Паризу није пало на памет да јурне на Скупштину, а камоли да покуша у њу да упадне. А није да грађани Француске имају много више разлога да буду задовољни својом влашћу од грађана Србије.

ТАКО је у свакој "нормалној" држави, па нема разлога да не буде и код нас. Због тога не може бити говора о било каквој "претераној употреби силе" приликом одбране Скупштине од демонстраната, ко год они били. Имали ми симпатије према њима, или не. А посебно се не може говорити о некаквом "нападу полиције на грађане" што је формулација коју је често користила "главна звезда" ових протеста, луксембуршка телевизија Н1. Уосталом, цело јутро извештавају и о "годишњици геноцида у Сребреници", па је паметном, ваљда, доста.

АКТУЕЛНЕ демонстрације умногоме ме подсећају на оне од 9. марта 1991. године. И тада, као и данас, на њима се окупило шарено друштво, од "грађаниста" у зачетку, да не кажемо авангарде друге Србије, до тврдих националиста од којих су многи нешто касније живот дали за одбрану српства у ратовима вођеним на простору Хрватске и Босне. Једни су Милошевића оптуживали да је недемократа, а други да је издајник. Са историјске дистанце гледано, верујем, да је плод тих немира у највећој мери негативан, јер је означио, ако не и створио, дубоку поделу у народу која није постојала међу нашим тадашњим непријатељима. Ничег сличног није било ни међу Хрватима, нити међу Муслиманима. Исто тако, многи верују да је Милошевић починио нешто што би се најбоље могло описати издајом одбивши да стане у заштиту крајишких Срба спрам "Олује". Многи верују да би још озбиљнију издају, да је могао и да је 9. марта успео, починио Вук Драшковић, човек који је тада најчешће Милошевића називао издајником.

САДА, као и те '91, највећи број оних који праве "проблеме" су млади људи чија су срца искрено посвећена одбрани српства, пре свега Косова и у томе их сасвим разумем. У свом младалачком жару они су себи дозволили да почине озбиљну грешку, почине насиље и највероватније буду заведени управо од непријатеља српства.

КАКВОГ смисла за једног искреног Србина има, на пример, брутално пребијање Јовице Спајића, припадника САЈ-а, једног од најбољих наших, али и светских спортиста, иначе великог српског патриоте, што знам поуздано, јер се дружи са мојим пријатељима из "Београдског синдиката". А таквих је у полицији већина, велика већина рекао бих. Сетите се само њихових херојстава са Косова '98. и '99. Сетите се само покојног генерала Вељка Раденовића, команданта Посебне јединице полиције, којем је спевана песма "Ђенерале, Ђенерале, нек је твојој мајци хвала" коју и дан-данас са поносом певају навијачи Црвене звезде. Наследнике таквих људи данас испред Скупштине пале бакљама и гађају каменицама. Има ми смисла када на такво насиље позивају биолошки ентитети попут Јова Бакића или Дарија Хајрића, али не и они који себе сматрају националистима.

ГОВОРИЛО се о предаји Косова. Због тога што сам веровао да је потписивање Бриселског споразума 2013. капитулација, добио сам отказ у Министарству спољних послова. Морам признати да ме је време пољуљало у том, тада чврстом ставу. Иако и даље мислим да тако нешто из принципа није требало потписивати, испада да се радило о сјајном тактичком потезу захваљујући којем до данас није било никаквог напретка у остваривању пуне независности јужне српске покрајине.

БАШ као што сам 11. јуна плакао због Кумановског споразума, а данас бих Резолуцију 1244 урамио и ставио на зид. А не сећам се да су Двери и Бошко Обрадовић тада нешто демонстрирали. Исправите ме ако грешим, али једине демонстрације биле су у организацији СПЦ и предвођене митрополитом Амфилохијем. Ако се не варам, ни демонстрације и државни удар 27. марта 1941. нису одржани 24. марта, пре потписивања Тројног пакта, него два дана након тог несрећног чина. Ако нам се, а не верујем, то поново деси, биће времена за нереде и протесте, а тада ће, сигуран сам, на страни демонстраната бити и војска и полиција, али нигде неће бити они који их данас предводе и хушкају на бунт, попут Душана Теодоровића, којем је Косово већ независно, и Маринике Тепић којој је у Сребреници почињен геноцид.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације