Колумне

УПИРАЊЕ ПРСТА У ПЕПЕ ЛЕ ТВОРА: Има ли краја, а ако га има - докле?

Марина Мирковић

12. 03. 2021. у 11:44

СВИ знамо причу о чобанину који је викао "Вук! Вук!", толико често да се, када је вук заиста дошао, нико више није трудио ни да чује његов вапај.

Novosti

Чули смо је у детињству и, углавном, усвојили по(р)уку. После смо учили и како је боље - ма колико криваца на слободи, но један невин у затвору и још много сличног. Онда се деси да колумниста "Њујорк тајмса" повиче "Силоватељ!", притом упирући прстом у - Пепеа ле Твора, омиљеног цртаног јунака који већ седам и по деценија представља најпопуларнију карикатуру(!) заводника и - сахрани га. И нико се не смеје. Поготово нико не пита - има ли краја, а ако га има - докле?

Напротив, сви су смртно озбиљни, воде бескрајне расправе о томе да ли је примерено да деца и млади гледају Пепеове упорне, и због те сумануте упорности неодољиве и пресмешне, насртаје на Цица Мацу. Баш као што се сукцесивно оглашавају стварне жртве правих, доказаних силоватеља од крви и меса, тако се сад наједном јављају оне које су се, како веле, одувек идентификовале са Пепеовом "жртвом" - мачком коју Ле Твор спопада.

Но, верује ли иједна од њих заиста, верује ли и тај амерички колумниста (који је успут успео да поткачи и Брзог Гонзалеса који је досад измицао свевидећем цензорском политкоректном оку - као јунака који потпирује стереотипе о Мексиканцима, наравно), да гледање Пепеових романтичних подухвата, из безброј покушаја и исто толико промашаја и катастрофа, изазива ишта сем здравог смеха.

Можда научи понеког дечачића како то дефинитивно не сме, и не би требало да се ради.

Било би лепо, а можда и спасоносно, макар једном поступити мало мање исхитрено на први повик "Но-но!", можда организовати анкету - која би, плашим се, доказала да се ниједан силоватељ света никада није угледао на несретног Пепеа.