НЕЋЕ МОЋИ: Награда

Не треба да чуди што су САД у Србији веома заинтересоване за промовисање и јачање "истраживачког новинарства", пошто је то, поред реформе правосуђа и изборног система, основни механизам свих њихових неоколонијалистичких интервенција у свету за успостављање контроле над властима

Приватна архива

Истраживачко новинарство није државни непријатељ - рече у петак у Београду амерички амбасадор Ентони Годфри на додели годишњих награда Независног удружења новинара Србије које носе име новинара Дејана Анастасијевића, преминулог пре две године, и тиме уништи наратив своје државе у вези с мученичком судбином најчувенијег и највећег истраживачког новинара на свету Џулијана Асанжа. "Демократија цвета на идејама и иновацијама, а вене када се критичка мишљења гуше или игноришу", додао је он и објаснио и себи и нама због чега демократија у земљи коју заступа у Београду толико очигледно "вене" последњих година паралелно са прогоном узбуњивача и новинара чија је парадигма тортура спроведена над Асанжом, али и многим другим мање познатим јунацима слободе мишљења и изражавања.

Није Годфри, међутим, доживео "прелом мозга" и освестио колики је злочин оно што се по налогу његове државе ради Асанжу него то "гушење мишљења" наставља да игнорише (што доследно ради и "независно" удружење новинара чију награду подржава, јер колико је мени познато оно никада није издало ни једно једино саопштење којим осуђује прогон Асанжа). Не, он истраживачко новинарство жели нама, али не и себи.

Немојте погрешно да схватите, не мислим да је истраживачко новинарство нешто лоше, негативно или злокобно. Проблем је у томе како Годфри и његова администрација перципирају то истраживачко новинарство, а за то је најочигледнији пример други (после "Викиликса") најчувенији случај великог цурења тајних информација, јавности познат као афера "Панамски папири". Афера је избила на пролеће 2016. године када су немачки "Зидојче цајтунг" и Међународни конзорцијум истраживачких новинара дошли у посед колекције од 11,5 милиона докумената панамске компаније "Мосак фонсека", која је посредовала у скривању новца више од 200.000 компанија, фондација и трустова, али и корумпираних политичара, мафијаша и других богаташа који желе да избегну пореске власти. Проблем је пак у томе што су "истраживачки медији" предвођени горепоменутим "конзорцијумом" (међу којима је и домаћи "Крик") од 11,5 милиона докумената објавили само њих 149, док су остале препричали по свом нахођењу, или их једноставно игнорисали. Од Вашингтона прогоњени "Викиликс" (који је увек објављивао и јавности стављао на увид апсолутно све до чега је дошао) тада је указао да "ако цензуришете више од 99 посто докумената, ви се, по дефиницији, новинарством бавите један посто". На то му је директор Међународног конзорцијума истраживачких новинара Џерард Рајл премудро одговорио да они "нису 'Викиликс'", те да "покушавају да покажу да се новинарством може бавити и на одговоран начин".

Питање је сада шта је то "одговорно новинарство"? Оно у којем се јавности на увид дају селективне и пробране информације? Не. То се зове пропаганда и то је јасно свакоме.

У Кодексу новинара Србије, а тако је и са сваким другим новинарским кодексом, на првом месту се наводи да је "обавеза новинара да тачно, објективно, потпуно и благовремено извести о догађајима од интереса за јавност". "Потпуно" је у овом случају кључна реч, а један посто је далеко од потпуног. На учешће у овом подухвату посебно је поносан ове године од америчког амбасадора специјалном плакетом награђени "Крик", не размишљајући о томе колико поверења можемо указати било којем другом њиховом раду, ако су у том случају били спремни на "компромис" и селективно објављивање, односно прикривање.

Сада нас ток приче природно враћа на поднаслов овог текста. Истраживачко новинарство које америчка амбасада у Београду форсира у сарадњи с НУНС-ом и појединим медијским кућама (ако погледате списак лауреата и ужи списак кандидата за награде, приметићете да је избор медија веома узак, да не кажемо селективан) јесте веома крње и пре спада у категорију пропаганде, него објективног новинарства, што доводи до закључка да се оно користи као алатка за притисак и остварење партикуларних интереса, у овом случају америчке амбасаде и САД, а не реалног интереса јавности. Чудно је само што Американци то сада раде толико отворено. Када погледате шири контекст, три поменуте алатке су, поред других које могу варирати од земље до земље, присутне у свакој држави у којој САД желе да ојачају свој (колонијални) утицај, а ослабе домаће власти.

О карактеру награде говори и само име које она носи. Уз све дужно поштовање према преминулом колеги, мора се рећи да је он добровољним прихватањем да сведочи пред Хашким трибуналом својој професији нанео више штете, него што јој је својим укупним вишедеценијским радом допринео. Не због тога што је све у вези с том институцијом спорно (да не образлажем сада у детаље) него због тога што је тим гестом погазио "догму" о новинарској непристрасности и јасно се сврстао на једну страну. Тај гест био је предмет озбиљне дебате у домаћем еснафу, али и на међународном нивоу. Тиме је угрозио будући рад, а могуће и живот, својих колега који у будућности неће бити посматрани као (мање, или више) објективни извештачи већ као потенцијални судски сведоци којима је веома опасно давати било какве информације. А информација је суштина новинарског посла.

Препоручујемо

Колумне

2 8

НЕЋЕ МОЋИ: Поглавников кошаркаш

18. 04. 2021. у 07:26

Колумне

15 10

НЕЋЕ МОЋИ: Стручњаци за геноцид

11. 04. 2021. у 07:26

Колумне

6 3

НЕЋЕ МОЋИ: На корак од Содоме

28. 03. 2021. у 07:26

Колумне

3 3

НЕЋЕ МОЋИ: Пепе и Дуле

14. 03. 2021. у 07:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације